Оџаци, од кудеље до сладоледа

Оџаци, центар града  (фото: Д∙М∙ДРАМА)

Десетак дана сам боравио у Оџацима, градићу у западној Бачкој, који је некад био познат по кудељи, а данас по сладоледу. Оџачки атар је некад био добрим делом засејан кудељом. У време кампање откупа кудеље ту су биле непрегледне колоне запрежних кола претоварене сноповима кудеље.

Ту је било посла за све, од произвођача (пољопривредника), преко радника ИТЕС-а до трговаца који су продавали њихове производе. У периоду између два светска рата ту се одређивала цена кудеље за Европу.

Сама чињеница да је фабрика ИТЕС (индустрија текстила и синтетике) запошљавала више од три хиљаде радника у градићу који је имао око десетак хиљада становника говори колико је та фабрика била важна за развој града и општине. Кудеља је у Оџацима градила пословне и стамбене објекте, улагала у спорт, културу и образовање, а данас када прођете поред фабрике нећете је видети од корова.

Некада небројено њива засејано кудељом, данас нема нити једне стабљике. Некада бука машина, светла и жамор радника, данас коров, мрак и тишина. Тишина која, како би песник рекао, пара уши. Фабрика ИТЕС је једна од ко зна колико фабрика у Србији, која је била врло успешна, а није дочекала ни да буде приватизована. Фабрика која је експресно уништена, а са њом уништена и традиција производње и прераде кудеље. Машине које су изградиле град продате су „на кило“ у старо гвожђе.

Кудеља је назив за влакна добијена од конопље. Од кудеље се прави конопац, тканине, одећа и слично. Дуго времена су конопљина влакна била синоним за добре и јаке конопце и зато су у нашем језику речи канап, конопац и конац настале од речи конопља. Војвођанска кудеља је у првој половини 20. века диктирала цену на берзама у Енглеској и Италији, јер је била једна од најквалитетнијих на свету. Потенцијална предност конопљиних влакана истражује се у текстилној индустрији, производњи папира и специјалне каше - пулпе, која представља тренутно можда најважнију компоненту индустрије конопље у ЕУ, те у производњи пластичних композитних маса у аутомобилској индустрији, грађевинском изолацијском материјалу, геотекстилима и слично.

     

Данас се у Оџаке долази на сладолед. Сладолед озбиљно претендује да буде нови бренд Оџака. Има све што један производ треба да има: квалитет, квантитет и врло повољну цену. У улици поред сладолеџије увек можете видети паркиране аутомобиле, шлепере, тракторе... Сви желе сладолед. Заиста је предиван, али једно питање се намеће само по себи: Да ли ће сладолед успети да замени кудељу?

Прочитај још...

Шта то беше село

Превелика је разлика у развијености између севера и југа, између центра града и периферије, а о селу више нико озбиљно и не размишља.

Убрзаном индустријализацијом СФРЈ педесетих и шездесетих година прошлог века, људи су масовно прелазили из села у градове. Тежак и неизвестан сеоски живот мењали су за сигурнији у граду.

У граду су имали осмочасовно радно време, редовну плату, здравствено и пензијско осигурање, најчешће и решено стамбено питање. Све то им није зависило од временских прилика (елементарних непогода). Од тог времена до данас нека села су преполовљена, а нека потпуно угашена. Када обилазите села у јужној Србији видећете да у центру села имају стару оронулу зграду у којој је некад била смештена школа, а да данас често најмлађи становник има око шездесет година.

У међувремену индустрија је уништена, што лошом приватизацијом, што НАТО бомбардовањем, што немаром људи који су руководили фабрикама. У граду нема довољно посла. Незапослени траже посао у граду, док на село скоро да нико неће.

На селу би могло много тога да се ради, али како да се неко одлучи да живи на селу када су она потпуно запуштена. Како да неко одлучи да почне да се бави пољопривредом када је Србија остала без противградне одбране!?

Центри градова се стално шминкају, скида се стари асфалт и поставља нови, уклањају стари ивичњаци и стављају нови, граде се спортски и пословни објекати, а села нам и даље немају ни канализацију!

Где је решење?

Миграције становништва су увек постојале и постојаће, и увек су ишле правцем лоше – добро, односно из доброг ка бољем. У супротном правцу се никад није ишло па неће ни сада. Ако нам је заиста циљ да села почну да се насељавају, онда мора много тога да се уради. Посао није нимало лак, али га треба барем започети. Добар почетак би била децентрализација и то не само она на нивоу државе, већ и децентрализација на нивоу локалне самоуправе, где би села добила посебан статус (односно приоритет док не достигну потребан ниво развоја), како се не би дешавало да се у градовима улаже у нешто што већ постоји, а да се у села не уложи ни динар.

Не можемо, наравно, за све кривити државу, јер држава – то смо сви ми заједно. Какви смо ми таква је и она. Морамо још много радити на себи. Сада је, уствари, право време за покушај да се нешто ради на селу, јер се сеоска имања “продају” у бесцење. Са почетним капиталом, вредности једног двособног стана, на селу се може урадити доста тога. Али многи ће и даље радије седети у свом “кавезу” у граду, беспослени, чекајући да их “погоди” неки посао.

Уколико се, у неком будућем времену, деси да се у селима обезбеде сви потребни услови за квалитетан живот, желећемо да живимо у њима, али нећемо имати довољно пара за тако нешто.

Ех, шта ти је живот...

Прочитај још...

Поздравна порука

Драги пријатељи,

Ево реших и ја да направим свој блог и да, на тај начин, поделим са вама нека своја размишљања везана за уметност и политику. Од вас очекујем да ћете бити објективни у оцени постова, ма колико то понекад било тешко.

Живот се може дефинисати на разне начине, али сигурно је једно, живот ће бити онолико плодоносан колико смо спремни да му се посветимо. Стање свести је пресудно за квалитетан живот, јер сви проблеми настају у глави, као што се и сви проблеми решавају у њој. Пре неки дан гледам вести и видим да се у Лондону окупила велика група људи (100.000) да протествују због тога што, некима од њих, прети опасност да ће у скоријој будућности мождаостати без посла. У земљи Србији људи ћуте и трпе, говоре "Добро је док има хлеба..." Протест се исказује тек када прође неколико година рада без плате и то протествују само ојађени, осталих се то не тиче, они кажу "Добро је док има хлеба..." Живимо у имитацији државе. Партијски руководиоци су нагомилали државну администрацију, само да би "збринули" своје партијске другове. Ти партијски другови сада траже да буду плаћени за свој рад, а пара нема. Резултат таквог стања је повећање пореза, акциза и такси... Докле, бре!?

Град Ниш, други (или трећи) град по величини у Србији, годишње има свега неколико културних дешавања. Биоскопи одавно не раде. Позориште бије битку за голи опстанак.

Шта је са аматеризмом? Зашто нам пролазе школски распусти, а да немамо осмишљен план како помоћи ученицима и студентима да искористе то време како не би били препуштени сами себи? Морамо утицати на младе од самог почетка како би се правилно развили у зреле и одговорне људе. Овај проблем је Томас Мор предвидео у Утопији и ја ћу са тим цитатом и завршити ову моју поздравну поруку: "Ви дозвољавате да се деца лоше васпитавају и да мало-помало стичу лоше навике још од најранијег детињства, а кад као одрасли људи покажу такве преступне особине, сматрате да их тек тада треба кажњавати, иако су они те особине показивали још од детињства. На тај начин ви сами криминалце и стварате и кажњавате."

Много је питања, одговора нема, али добро је док има хлеба...

Срдачно ваш Драган.

Прочитај још...