Гледам
у огледалу
Одраз
неког лица
Издужено,
шпицасто
Крезубо
и ружно
Коцкаста
му брада
И
пирсинг на носу
Делује
ми тако
Боже
ми опрости
Као
неко ждребе тужно
Па
ово нисам ја
А
требао бих бити
Јер,
огледало је моје
А
ја испред њега
Стојим
ко војник
На
јутарњој смотри
Не
знајући
Хоћу
ли уопште моћи
Због
овог лудила, пре свега
До
власника
Тог
страшног лица доћи
Збиља,
човече
Ко
је овде луд
Ово
бих морао да будем ја
А
очигледно нисам
Мада
су закони физике јасни
Чије
је лице, његова је и слика
Како
да је признам
Мислим
слику ову
Кад
власник њен нисам
Шта
је овде истина
А
шта хипноза
Волео
бих то да дознам
Ја
себе другачије видим
Стварно
људи, ко је ово?
Овог
човека
Ја
не могу да препознам
Овај
тупи поглед
Што
ме страшно гњави
Тера
ме на мисли
Злокобне,
тамне
И
та памет бледа
Из
очију што му зрачи...
Не,
ово нисам ја
А,
нисам ни клемпав
Ма,
погледај само то лице
Што
за лепотом вапи
Како
ме простачки гледа
Чек,
чек...
Невероватно
Што
га више гледам
Све
ми се више чини
Да
познајем тог створа
Да,
да... па, да
Познајем
га сигурно
Само
не знам
Одакле?
Хеј,
људи
Па
то сам ја
Да,
да, ја сам
Нема
сумње
Како
то одмах не видех јасно
Боже
ми опрости
Ко
да сам слеп
Ти
обрашчићи пуни
И
те лепе црте лица
Све
је то моје
И
та брада
И
белег на носу
И
очи ко два зелена кликера
Од
кристала
О,
хвала ти Боже
Што
сам тако леп
