Позвали су једном Деда Мраза
брзом поштом, бржом од ракете,
„Хитно дођи!“ – њему пише Лаза
„И донеси нам шарене пакете!“
Деда Мраз се одмах на пут спрема.
Упрегн`о би ирвасе у санке,
ал не може јер сад снега нема,
па ће возом ићи до паланке.
У паланци застао је мало,
само седи, не може да дрема.
Да узме такси на ум му је пало,
али џаба, ту таксија нема.
Прстом му је показала Нела
куда треба он да иде пешке,
да би стиг`о до Лазиног села,
и однео им све поклоне тешке.
Упртио џак на своја леђа
Деда Мраз па кренуо у село,
киша поче, срећа је све блеђа,
а зној му се котрља низ чело.
У Лазином селу дочек прави.
„Ево иде!“ – узвикнула Заза.
Потрчаше сви ко мали мрави,
да загрле свога Деда Мраза.
Мали Јова му по нози скаче,
по леђима му планинари Пеца,
лепа Јуца му у крилу плаче,
за руку га снажно вуче Веца.
У уво му Столе прстић гура,
за браду га белу Маша вуче,
по носу га дира мали Ђура,
а Мића му дуге брке суче.
Стевица га прскалицом купа,
Милица му наочаре скида,
Сиђа га за седу косу чупа,
да га гура сетила се Вида.
Голица га сналажљиви Гиле,
Микица му скакуће по глави,
тада викну из свег гласа Жиле:
„Људи моји, Деда Мраз је прави!“
Деда Мраз их све загрли редом
па тој малој раздраганој чети
посла речи преливене медом:
„Најлепши сте украс на планети!“
