На перону нишке железничке станице седим на клупи и чекам воз за Београд. По реду вожње треба да стигне за три минута. Нису то они некадашњи возови па да можеш од куће да кренеш пола сата после, по реду вожње, његовог времена поласка па да опет не закасниш. Ови се строго придржавају реда вожње. Европа је то! Да се не лажемо, био сам и ја евроскептик. Пљувао сам их, што јес јес. Псовао их жестоко! Ух, само кад се сетим како сам их псовао, најежим се. Али, будимо реални, сад је друго време. Сада је то већ историја. Ма, каква историја, праисторија. Идем у Београд неким послом, па сам решио да себи приуштим воз. Аутобусима се више нико не вози. Пази овако, у Београд стиже за сат и по времена, а?! Пре само пар месеци путовао је и по шест-седам сати. При том је и чист, и удобан, а добијеш и кафу гратис. Ма, кажем ти, Европа брате! Унутра седиш к`o у авиону. Прича ми пријатељ Станиша, који је већ ишао у Врање новим возом, каже он: седишта удобна, при руци ти слушалице, ставиш их на уши и слушаш музику коју `оћеш, а имају све: рок, поп, народне, староградске. Ма, шта `оћеш, кажем ти. Каже он слушао је и ону, озбиљну музику. Еј бре, Европа! Кондуктери и кондуктерке у новим униформама, а кондуктерке к`о стјуардесе у авионима. Плава униформа, бела кошуља па нека плаво-бело-црвена свилена марама. Онако лепушкасте послужују кафу, па се смешкају. К`о анђели, у ствари, к`o манекенке. Море, ђаво је тај Станиша. Кад само стиже да их одгледа до у детаље. А кондуктери, к`o манекени, носе струкирану униформу, па се утегли, а кравате у дезену оних женских марама. Кад Станиша каже да не жали паре што је дао за карту, онда ти је јасно.
Гледам на сат, још минут и по. `Вата ме нека слатка језа. Није шала, јуре триста на сат. Е, а између колосека поставили високу жичану ограду. Не можеш ти оно, к`о раније, погрешиш перон па пређеш преко колосека и ту си. Ограда к`о она у Алкатразу, птице је једва прелећу. Ма нека, да ти кажем ја, и треба. Ред мора да се зна. Ово ти је сада ново време у коме ти је све већ сажвакано, објашњено, само треба да се придржаваш упутстава и не можеш да погрешиш. На возној карти, која више личи на неку сличицу него на карту, ти све пише... те који је перон, који је колосек, број седишта. Каже Станиша уш`о у воз и решио баш да нађе своје седиште. Једва га некако наш`о, кад оно празно. Еј, празно, нико није сео. Сећам се, раније, уђеш у воз и отимаш се за прво слободно место и онда обавезно заузмеш још једно за жену која се провлачи кроз ону гужву са све коферима. Још минут само. Већ је прошао КП Дом, сто посто. Питање је само секунде када ћу га угледати. Гледам у правцу одакле би требао да наиђе. Нема га. Још пола минуте. Мислим се, боље да узмем торбу у руку, ко зна кол`ко се задржава у станици. Немој да ми шмугне испред носа, где ћу после? Дао сам све паре за карту, није шала. Море, ено га, улази у станицу. Сунце ти жарко, у секунду. Шта ти је Европа! Ма, каква Европа – свет! Гледам, машиновођа га полако тера, ал` улази на други колосек. „Штета, овај није мој. А погледај какав је“ – мислим у себи, гледам га и дивим му се. Каква лепота од воза. Стаде, отвори врата, једни путници почеше да излазе, други на друга врата улазе, не гурају се. Ред, брате. Поред мене пролази неки железничар, упарадио се, мислим се чек да га питам. „Извините, кад долази овај Београдски? Ево, касни већ пола минута“ – шеретски га питам и показујем му сат. „Који Београдски?“ – одговори питањем манекен. „Па, `Србија експрес` Врање – Суботица.“ Манекен ме гледа к`о да сам пао с крушке – „Ено га, прима путнике!“ „Како, бре, ено га? Треба да дође на први колосек!“ – ја већ изнервиран. „Господине, оно је први колосек!“ „Како оно? Па, који је онда овај?“ – окрећем се и трк низ степениште да бих прошао кроз тунел и изашао на следећи перон, који је свега десетак метара удаљен од мене. Истрчавам из тунела у шпринту, ал` касно. Видим му само ону трепталицу, која је све мања и мања. Некад си мог`о да потрчиш за возом па се некако укачиш. Ови га направише, мајке им га, ништа му не можеш. Ем брз, ем направише ону ограду па не можеш к`о човек да пређеш колосек и уђеш у воз. Катастрофа. Гледа ме онај с црвеном шапком. „Шта ме гледаш?!“ – мислим у себи, ал` успех некако да се обуздам, па онако, сав задихан му кажем – „Како... како мени... пише на ка... карти“ – једва долазим до ваздуха, тол`ко сам се уморио – „први колосек?“ Овај кретен, што је умислио да је манекен, ми погледа карту – „Све је у реду, господине. Ово је први колосек. Закаснили сте.“ „Како, бре пр... први? Који је онда... онај тамо?“ „Оно је први десни.“ „Откуд нама... први десни? Пе... педесет година... је био први, сад од... одједном први десни.“ „Већ месец дана, од кад је прорадила брза железница. Па, погледајте колики је натпис. Лепо пише: Први десни.“ „Пише... сад видим да пише... ал` ко ће да диже главу... да чита шта горе пише?“ Чупам му карту из руке и полако идем низ степенице да бих стиг`о до шалтера за рекламације, да им тражим да ми врате паре. Нисам ја закаснио, већ ми је воз побег`о и то туђом кривицом. Неко то мора да плати. Неће се извући. Док идем, размишљам – „Милутине, будало једна. Волино! Није за тебе Европа, за тебе је Тунгузија. Тамо где има само један колосек, да не може воз да ти побегне. На четри колосека ти бежи воз. Шта би радио у Европи где има по десет-петнес колосека по станици? ...А, и та Европа, мајке им га па њима, џаба им тих петнес-двајес колосека, кад су се обрукали деведесдевете. Док су нас бомбардовали они кретени, што нам нису, к`о Европљани Европљанима, помогли, него су им, кад им нестане бомби, позајмљивали своје. Каква Европа, какви бакрачи!? Шљам обичан. Брука! Увек су нас мрзели и то само зато што смо паметнији од њих... Ма, нећу да се возим њиховим возом никад више, ни џаба... ни да ме моле... у инат. Баш добро што ми побеже... Е, баш ми је драго...“ И док тако размењујем мишљење са самим собом стигох до шалтера. С друге стране стакла седи нека напирлитана плавуша, ражљебила уста од увета до увета – „Добар дан, господине. Како вам могу помоћи?“ Ем ми побеже воз туђом кривицом, ем ме сад још и она провоцира. Ништа, трпим. Шта ћу, неко мора да ми врати паре. „Госпођо, побег`о ми воз, не мојом кривицом, и хоћу да ми се врате паре“ – хладно јој се обратих. „У чему је проблем, господине?“ „Морам да стигнем у Београд па тражим да ми вратите паре како бих мог`о да купим аутобуску карту.“ „Ако нисте ушли у воз, онда вам ни карта није активирана, тј. важи и за сутрашњи полазак и тако све док је не активирате уласком у воз.“ Гледам је, смешка се љубазно, трепће окицама. Поче да ми се допада. „Значи, могу сутра да путујем са овом истом картом, без доплате.“ „Нараво, господине. Само немојте закаснити.“ „Ма каки, ја никад не касним!“ Удаљавам се од шалтера и размишљам – „Шта ти је Европа. Могли су ладно да ми узму паре. Ко ти је крив што си закаснио, пријатељу? Следећи пут буди бржи. Довиђења! Ал`, не! Свака им част! То ти је организација, брале. Знаш шта? Може да их мрзи ко `оће, а може и да прича ко шта `оће, они су, бре, генијалци. Ја им се дивим. Ништа не препуштају случају, на све мисле. Они ти, бре, не дају ни на воз да закасниш. Е, не могу да ти опишем кол`ко ми је мило што сам део те Европе!“
