На плећима својим гвоздени носим тег
Притиска ме снажно скоро вечност целу
Због чега ко неки нарцисоидни брег
Глумим планину у равничарском селу
Од срамоте јаке сав полако трнем
У жељама својим успињем се (претим)
Небу под облаке ко птица да прнем
Хоћу ал не могу од терета да летим
Изгледам сам себи (истина је жива)
Kao да ридам над сопственом раком
Као риба речна што у мору плива
Тако и ја живим у том грчу јаком
Не могу да збацим то вражије бреме
Које ме држи у кавезу ко хрчка
Срце каже чекај, разум сад је време
У пакао га баци нек се тамо крчка
