Лица:
Лилика – породична пензионерка, прешла шездесету.
Танкосава – власница бутика, на половини четврте деценије
Марија – продавачица у бутику
Страхиња – начелник управе за комуналне делатности
Петроније – градоначелник
Беспарић – министар
Малина – новинарка
Цвећар – момак који испоручује цвеће
Новинар – са локалне тв станице
Камерман – са локалне тв станице
Стојадин – власник ресторана „Чукање до могање“
Видимир– конобар 1
Бранимир – конобар 2
Претпрошле године, негде на југу.
I Разрада стратегије
Лиликина дневна соба је обично опремљена: тросед, две фотеље, сточић, ТВ и радио. На сточићу су две шољице за кафу и џезва. У соби се налазе Лилика и Танкосава. У позадини се чује нека радио станица која емитује народну музику.
ЛИЛИКА: (испружила се на тросед) И, шта кажеш, сестро? ...У моје време је то било другачије.
ТАНКОСАВА: (уваљена у фотељу) Ма, то ти је увек исто.
ЛИЛИКА: Чини ти се, сестро. Ја кад сам почињала (показује руком као да је то било много давно) друго је време било. Некако су људи били... људи. Испоштују те. Е сад, било је и зајебанције, али... како да ти објасним, имали смо душу, не као ови данашњи гилиптери... Само паре... паре... јебале их паре.
ТАНКОСАВА: (изненађено) Немој да причаш да си била члан савеза?
ЛИЛИКА: Ма, какви. То су могли да буду само примерни, ја сам била проститутка... курва... Какав савез, какви бакрачи.
ТАНКОСАВА: Чекај, па како причаш о души, разумевању, кад си то радила за паре... Ако то радиш за паре, ту онда нема емоција. Много проста ствар.
ЛИЛИКА: Није то баш тако... Јесте за паре... Свакоме паре требају, али шта да радиш, дође ти, на пример, муштерија, хтео би, али нема паре. Даш му на вересију... Сачекаш га, то ли је проблем?
ТАНКОСАВА: (кроз смех) Ти, бре, Лили к'о драгстор. На почек.
ЛИЛИКА: Тако време било. Нико ме није заврнуо. А и ја сам била уредна... Редовни прегледи. Само сам на почетку каријере била на улици, можда годину-две. Запазили ме људи, увек дотерана, фризура, лепушкаста... После тога хотел, док нисам упознала Миладина.
ТАНКОСАВА: То сам хтела да те питам. Како си дошла до њега?
ЛИЛИКА: Поштено да ти кажем, кад сам њега упознала, схватила сам где сам грешила.
ТАНКОСАВА: Где?
ЛИЛИКА: Види овако. Радила сам нашироко, а то ми уопште није требало. Требала сам да све своје потенцијале, а било их је, усмерим ка неком ловатору директно... Разумеш? То сам, у ствари, теби хтела да предложим.
ТАНКОСАВА: Шта да ми предложиш?
ЛИЛИКА: Па то, са ловатором. Зајеби тај бутик и сама кажеш да од њега нема вајде. Запостави га мало... Мислим, окрени се људима на функцији. Нека ти бутик у почетку буде само параван, а после ће, паметним радом, то бити рудник злата.
ТАНКОСАВА: Како то мислиш?
ЛИЛИКА: Па, то ти све време причам. Рано сам се задевојчила, била лепушкасата, интересовали ме само момци и да код њих будем у центру пажње. Нисам волела да идем у школу... Какво учење, какви бакрачи. Једноставно речено, дала сам се у промет. Онда ми је пало на памет да спојим лепо са корисним. И то ми је била прва грешка, али шта ћеш, младост-лудост.
ТАНКОСАВА: А, шта си требала да урадиш?
ЛИЛИКА: Па, оно што сам урадила скоро четрдесет година касније. Да сам нашла ловатора са двадесет, а не педесетпет... Где би ми био крај? ...То ти причам. Сада ти је време да нађеш неког ко ће ти обезбедити угодан живот. Лепа си, згодна, културна, речита... Само то није довољно, ако то нико не види. Кад нешто хоћеш да продаш ти га изнесеш из магацина и поставиш у излог. Је л' тако?
ТАНКОСАВА: Тако је.
ЛИЛИКА: Значи, Коко, ови из претходног излагања морају да чују за тебе и да се, што је још важније, заинтересују за тебе.
ТАНКОСАВА: Па како, жено?
ЛИЛИКА: Сад ћемо да утаначимо стратегију.
ТАНКОСАВА: Ајде да кренемо од тога како си ти упознала Миладина, ако није проблем. Много би ми значило да чујем једно такво искуство.
ЛИЛИКА: Кад се ствари поклопе, онда то и није тако тешко, знаш? А, поклопиле су се.
ТАНКОСАВА: Не могу да верујем да ти је тражио услугу.
ЛИЛИКА: Ма, какви. Није ни знао чиме се ја бавим. Случајно смо се затекли у исто време у истом хотелу. Свако својим послом. Он држао неки семинар, немам појма, а ја дошла због неког Руса. Газда, који ме је платио, је хтео с њим да одради неки посао па сам ја ту требала да... како да ти кажем, одрадим један део врло сложеног сценарија...
ТАНКОСАВА: Шта, знаш руски?
ЛИЛИКА: (кроз смех) Не, него француски... И то одлично... Али, то није битно за ову причу. Углавном, сретнемо ти се ми у том хотелу. Ја завршила свој део посла, а имала сам плаћен још један дан... За опуштање. Ја сам тада имала педесетпет, а он скоро осамдесет... али виталан. Био удовац већ десетак година.
ТАНКОСАВА: Деда навалио, а?
ЛИЛИКА: Ма какви. Причамо ми, а ја к'о да сам појела читаву библиотеку, само везем. Одушевила сам саму себе.
ТАНКОСАВА: А он?
ЛИЛИКА: Врло мало прича. Он је био врло паметан, начитан човек и могао је о тим стручним стварима причати данима, али овако... врло мало. Ја му се представила као удовица... Као, умро ми муж, нисмо били венчани и те глупости... Углавном, ту ти ми разменимо контакте... телефоне, адресе.
ТАНКОСАВА: И?
ЛИЛИКА: И ништа... он ћути, не јавља се. Мислим се, нећеш брале. Кренем ја један дан код њега. Као, случајно сам пролазила па свратила. Он се изненади... Понуди ме кафом и... знаш већ како то иде. Е, сад иде оно важно. Почнем ја са комплиментима, али не они комплименти за памет, то му сви причају, већ како лепо изгледа... како је елегантан... како је штета што нема жену да брине о њему итд.
ТАНКОСАВА: И он се ту упеца?
ЛИЛИКА: Па, човек је већ десет година био удовац, што значи самац. Деца у иностранству. Треба живој души друштво. Свако воли да слуша нешто лепо о себи...
ТАНКОСАВА: Чекај, немој да се нађеш увређена, али зар није могао да то реши другачије?
ЛИЛИКА: Не. Није навикао да има иницијативу. Навикао је да му све буде већ сажвакано, разумеш?
ТАНКОСАВА: И ти му сажвакала?
ЛИЛИКА: Па, ко ће други?
ТАНКОСАВА: Како? Шта си урадила?
ЛИЛИКА: Трудила сам се да у њему пробудим мушкарца. То ти је најважније у свему. Ако то успеш, успећеш.
ТАНКОСАВА: Чекај, па он је имао осамдесет.
ЛИЛИКА: Какве то везе има? То ли је мука? Уз моје комплименте, мислио је да има четрдесет.
ТАНКОСАВА: И, докле си ишла?
ЛИЛИКА: После петнаест дана смо се тајно венчали, да не знају његова деца. На моје инсистирање ја сам потписала изјаву да ме не интересује његово богатство и да се тога одричем, бла, бла, бла.
ТАНКОСАВА: Чекај, чекај... па у чему је онда штос? Што си била с њим?
ЛИЛИКА: Како због чега, због пензије. Шта ће ми његов стан, кад имам свој? Што да се ломатам по судовима са његовом децом? Узмем оно што се узети може без икаквих проблема и ствар је решена. Он је имао велику пензију. Ја сада, као породични пензионер, имам примања попут градоначелника... Две године смо живели заједно, сем када су његова деца долазила. Било га срамота да пред њима будемо заједно. На крају смо сви били задовољни, он пред својом децом чист, а ја остварила своју мисију... Било је и комичних ситуација. (смешка се)Одведе једном он мене на гробље да видим споменик њему и његовој жени и тражи да га ја одведем на гроб мог мужа. Шта да радим кад сам све измислила? Одуговлачим ја два-три дана, а у ствари сам ишла по гробљу и тражила споменик са мојим именом. Сестро, нећеш веровати, ни један споменик нема са мојим именом... Ни једна Лилика није сахранила мужа... Успем некако да нађем један на коме пише нешто као: споменик подиже захвална супруга. Без имена. Платим гробару да очисти споменик и око споменика и доведем га. Како га је то гануло? Па ти си скромна, па ти си велики човек, па ти си ово, ти си оно. Ти си њему захвална, а он ти ништа није оставио... Тада сам много одскочила у његовим очима. Кроз два дана смо се венчали.
ТАНКОСАВА: Не могу да верујем.
ЛИЛИКА: Веровала, или не, тако је било. Е сад, кад је умро, дођоше његова деца и ми се ту упознамо. Ја им се представим, а син и ћерка у глас: не рачунај да ћеш нешто наследити, све ћемо то ми оборити на суду... Шта да ти кажем, врло непријатна ситуација. Ја одем до регала и извадим моју изјаву коју смо оверили код суда и покажем им... Знаш, причала сам ти да сам потписала изјаву да се одричем стана, куће на мору и планини итд. Они, кад су то видели, пресрећни. У тренутку су заборавили да су дошли оцу на сахрану, развукли уста од увета до увета. Захваљујући похлепи нису могли ни претпоставити због чега сам се удала за њиховог оца. После су ми се извинили, али ја сам их ладно одјебала. Кад је завршена сахрана отишла сам у свој стан... Тамо се више нисам враћала и његову децу више нисам виђала. Сутрадан сам ангажовала Митра адвоката, мог старог дужника... И човек ми средио породичну пензију. Шта да ти кажем, већ шест година живим к'о човек, а могла сам и раније... Али, нема везе... Идем два пута годишње на летовање и то обавезно у јуну и августу. Најбољи одмор ти је у јуну, дугачак дан, нема гужве, а у августу идем због гужве да ме поједини људи виде. Крајем јануара и почетком фебруара идем на планину. Не умем да скијам, али је лепо зими на планини. Не могу да ти опишем колико је Миладин променио мој живот. Лака му земља била. (крсти се)
ТАНКОСАВА: Јесте Миладин, али теби мозак ради триста на сат.
ЛИЛИКА: Ништа без среће, сестро. Срећу сам имала и то је чињеница. Џаба ти све, ако срећу немаш. (почиње да пева уз радио)
ПОЛОМИЋУ ЧАШЕ ОД КРИСТАЛА
ПОЧУПАЋУ БОКОРЕ ОД ЛАЛА
ОТКИНУЋУ ЈОШ ДВЕ ЖИЦЕ, ЈОШ ДВЕ СТРУНЕ
ОСТАВИЋУ ВИОЛИНУ НЕКА ТРУНЕ
КАД ВЕЋ НЕМА НА-НА, НА-НА
НА-НА НА-НА НА-НА НА-НА
КАД САМ ЈАХО ВРАНЦА, АТА
СТО ЂЕРДАНА ЛА-ЛА ЛА-ЛА
ПОЦЕПАО ЈЕЛЕК ТЕСАН
ЛУДОВАО МАХНИТ БЕСАН
Он је цар. Ту смо негде са годинама. Увек сам га волела. Ем лепо пева, ем је добар фрајер.(усправља се на троседу и пије кафу)
ТАНКОСАВА: Ајде, да се вратимо на мој случај. Да видимо шта је за мене најбоље.
ЛИЛИКА: Као прво, морамо знати шта нам је циљ. Као друго, када то утврдимо одређујемо пут и начин којим ћемо доћи до циља.
ТАНКОСАВА: Циљ нам је да ме добро удамо. Да нађемо младожењу. Је л' тако?
ЛИЛИКА: За почетак. Ако ме разумеш, не морамо ми персонално да се одређујемо... Не морамо ми већ сада знати име младожење, ако ме разумеш. То ће нам сам живот рећи. Ми само да га дефинишемо... Испод чега нећемо ићи, разумеш?
ТАНКОСАВА: Ајмо да га дефинишемо.
ЛИЛИКА: Утицајан, што значи да је на високом положају, затим, обавезно да има висока примања, што би требало да се поклапа са високим положајем. Е видиш, за то су ти добри ови локални политичари, јер имају неколико плата, разумеш? Пред народом се представљају као сиротиња, а у ствари сваки од њих има по две, три, четири плате. Кад све то сабереш... А, касније можемо даље... да нападнемо државни ниво, зашто да не?
ТАНКОСАВА: Разумем ја то. Ајде да видимо ко то може бити.
ЛИЛИКА: На пример: градски већник, градоначелник, евентуално заменик градоначелника, јер су они, поред тога обавезно, и председници управних одбора, затим председници комисија и ко зна још чега... Или народни посланик... Ма, има ту доста потенцијалних.
ТАНКОСАВА: Да то није сувише амбициозно?
ЛИЛИКА: Ако ти не верујеш да то можеш, да не крећемо.
ТАНКОСАВА: Ма, ја верујем, али треба ми твоја помоћ.
ЛИЛИКА: Не секирај се, ја ћу ти бити консултантска фирма. Даваћу ти савете и новац, ако ти затреба... Паре ћеш ми, наравно, вратити кад завршимо посао.
ТАНКОСАВА: Наравно.
ЛИЛИКА: Камату ти не тражим, јер ово радим из чистог задовољства... Дакле, разапећемо мрежу и сачекати да се неко упеца. То не сме изгледати као да смо ми ту нешто... Разумеш? Напротив, он мора бити сигуран да све држи под контролом и да он одлучује о свему.
ТАНКОСАВА: Је ли то изводљиво?
ЛИЛИКА: Наравно. Мушкарцима је лако управљати, поготово онима што мисле да су много паметни. Их, таквог ми да нађемо... што мисли да је много паметан... решен посао.
ТАНКОСАВА: Жено, ко ће с таквим провести остатак живота?
ЛИЛИКА: Па ти, сестро, размисли шта хоћеш. Хоћеш ли да живиш к'о човек, или... нећеш. Ко те тера да га виђаш сваки дан. Ти тераш свој бизнис, али, овог пута, у повлашћеним условима, а он ће бити пресрећан што има тако лепу и успешну жену. Твој бутик ће постати ин, разумеш? Сви који су под паром ће куповати код тебе и хвалиће се како купују код тебе. Шта ће ти боља реклама.
ТАНКОСАВА: Ма, не. Само кажем да су такви много досадни... Па ти, жено, све знаш и на све мислиш.
ЛИЛИКА: Држи се ти, сестро, мене и далеко ћеш догурати. Сјебаћемо ми њега, ко год он био, видећеш. Драго ми је што си дошла код мене и што ово моје знање могу некоме да пренесем.
ТАНКОСАВА: Сада би смо могле и да наздравимо. Дај онај твој ликер... онај знаш?
ЛИЛИКА: Иде ликер. (устаје и доноси флашу и две чашице)
ТАНКОСАВА: Е, тај.
ЛИЛИКА: (налива ликер у обе чашице) Ајде, живели! Па да завршимо успешно посао.
ТАНКОСАВА: Живела ти мени. (отпија мало из чашице) Добар ти овај ликер, жено.
ЛИЛИКА: (почиње да пева уз радио)
А ОНА ИГРА, ВРТИ СЕ КАО ЧИГРА
ЗАДЊЕ МИ ПИЋЕ, НА НА-НА НА-НА НА-НА
ДРУШТВО СЕ СКУПИЛО, ВИНО НАС УБИЛО
СКОЧИЛИ СВИ НА СТО, НА-НА-НА-НА ЛУДИЛО
НА-НА-НА НА-НА-НА, ПАЛИ НА КОЛЕНА
ЧАШАМА ВИДИМ ДНО, ПОЧЕЛО ЈЕ ЛУДИЛО
ТАНКОСАВА: (одушевљено)Стварно си царица, жено!
ЛИЛИКА: Није то ништа, сестро. Пази овако, за почетак да ти дам нека упутства. Нема емоција, разумеш? Емоције избаци, ово је посао. Они манипулишу нама, добијају мандате ко зна на који начин, баш их брига за нас. Према томе и нас је баш брига за њих, ми идемо ка свом циљу, а он, тај потенцијални, нам је само средство помоћу кога ћемо стићи тамо где смо кренуле. Дакле, ако треба да му разјебеш брак, разјеби му га, шта те брига. Чак и ако се не удаш за њега, разумеш? Нема гриже савести.
ТАНКОСАВА: Па, како?
ЛИЛИКА: Ето! Ја те крстим, а ти, да се не изражавам сада. Шта те брига за њега. Рекли смо без емоција. Он је свој живот скоцкао, ко зна преко чијих све леђа и ко зна како па ћеш ти сада да се секираш за њега. Што се он не секира за ову сиротињу? Дакле, сестро, оштро сва су средства дозвољена. Ако ти прича како је срећно ожењен, знај да се фолира. То му је главно оружје у контакту са бирачима. Ти си њему средство помоћу кога ће он стићи до гласача, а он је теби средство помоћу кога ћеш стићи до рудника злата. И пази, рекли смо, само полако, нека изгледа да је он главни. (почиње да пева уз радио)
ИСПЛАЧИ СЕ НА ГРУДИМА МОЈИМ
СТЕГНИ МЕ ЈАЧЕ
ЗБОГОМ, ЗБОГОМ, ЗБОГОМ
И МЕНИ СЕ ПЛАЧЕ
Извини, неке ме песме дирну па морам и ја да запевам.
ТАНКОСАВА: Биће то врло напорно. (смеје се) Је ли све ово једна лекција, или си ми издекламовала читаву научну област?
ЛИЛИКА: Твоје је да будеш пажљива и не излећеш се.
ТАНКОСАВА: Шалим се.
ЛИЛИКА: Море, даћу ти ја шалу. Ово је озбиљан посао... Знаш да сам ја с твојом мајком одлична пријатељица. Ишле смо у школу заједно. Када су ме многе одбациле она није, помагала ми је. То јој никад нећу заборавити. Зато ти код мене имаш попуст.
(Чује се звоно на вратима)
ЛИЛИКА: (излази из собе, а затим се враћа, носи разгледницу у руци) Поштар. Донео ми разгледницу. (чита је у себи)
ТАНКОСАВА: Неки пријатељ?
ЛИЛИКА: Много хоћеш да знаш. (оставља разгледницу на телевизор)
ТАНКОСАВА: Питам онако, без везе... Него, да ми укратко поновимо оно што смо до сада прешли... Овако, ако сам добро разумела, налазимо младожењу међу домаћим, 'оћу рећи локалним политичарима. Да видимо, ко ту може да конкурише... Овако, градоначелник, затим помоћник градоначелника... затим... заменик градоначелника... онда саветник градо...
ЛИЛИКА: Чекај, чекај, шта ће ти он? Какав саветник, прескачи. Ајмо даље.
ТАНКОСАВА: Добро, њега прескачем... Већници, је л' тако? А, шта ћемо са председницима градских општина? Је л' и они долазе у обзир?
ЛИЛИКА: За почетак могу, мада... оно што је врло важно код локалаца је то да мораш водити рачуна из које политичке опције долазе, разумеш?
ТАНКОСАВА: Како? Па ту има много детаља, жено. Треба водити рачуна о положају, колико још плата мимо те прима... онда, из које је партије. Затим, какав је рејтинг те партије, односно да ли су једва прешли цензус па помогли да вага превагне баш у ту страну... је л' тако? ... Или су странка која редовно прелази цензус и учествује у свим могућим коалицијама... са свима... Онда... Да ли сам нешто пропустила?
ЛИЛИКА: За први пут, одлично.
ТАНКОСАВА: Е, ајде још једном да се чукнемо.
ЛИЛИКА: Та ти је добра. (узима флашу ликера и налива две чашице) Живела, сестро!
ТАНКОСАВА: Живела!
(куцају се и заједно певају уз радио)
КУКАВИЦА, НИСАМ ЗНАЛА
ДА СИ ТАКВА КУКАВИЦА
СА МНОМ СПАВАШ
ДРУГА ТИ ЈЕ НА-НА НА-НА
БОЈИШ СЕ ДА ПРИЗНАШ ТО
КУКАВИЦА, НА-НА НА-НА
НА-НА НА-НА КУКАВИЦА
МИСЛИШ ДА САМ
ОНА ИСТА ДЕВОЈЧИЦА
КОЈУ ЛАЖЕ БИЛО КО
ЛИЛИКА: Видим ја да ће од тебе бити нешто.
ТАНКОСАВА: Са таквом учитељицом...
II Начелник управе
Бутик „Носи се лепо“ је опремљен полицама на којима је уредно наслагана гардероба, један астал мало виши на коме се налази каса и радио апарат, позади је кабина за пробу. Иза мањег паравана се налази сточић и две столице. Поред полице стоји продавачица Марија, а газдарица Танкосава седи на столици иза паравана и своди рачуне.
МАРИЈА: (сређује полице са робом и пева уз радио)
ДА СМО СЕ РАНИЈЕ СРЕЛИ,
БИЛО БИ ДРУКЧИЈЕ СВЕ,
НА-НА-НА НА-НА-НА НА-НА
КАД ВЕЋ ЈЕ ПАДАО СНЕГ,
КАД ВЕЋ ЈЕ ПАДАО, ПАДАО СНЕГ...
СТРАХИЊА: (улази у бутик) Е, да смо се раније срели... Добар дан.
МАРИЈА: (љубазно) Добар дан, изволите!
СТРАХИЊА: Први пут сам у овој улици па рекох да свратим. Да видим шта имате.
МАРИЈА: Зависи шта вас интересује. Имамо све... Панталоне, кошуље... дуксеве... Шта господина интересује?
СТРАХИЊА: Оно што мене интересује... (покушава да буде духовит) можда није на продају. (сам се смеје)
МАРИЈА: Господине, молим вас за озбиљност.
СТРАХИЊА: Где су млади ту је и... духовитост... или тако некако. Извините, ако сам био... Могу ли видети ону панталону.
МАРИЈА: (показује руком) Мислите на ове панталоне?
СТРАХИЊА: Да, да, баш на те мислим.
МАРИЈА: Изволите.
СТРАХИЊА: (заглеђује их) Могу ли их пробати?
МАРИЈА: Наравно у кабини иза паравана.
СТРАХИЊА: (грешком отвара параван иза кога Танкосава своди рачуне) О, пардон. Изгледа је нека грешка посреди.
ТАНКОСАВА: (збуњено гледа Страхињу, чини јој се да га познаје) Је л' се ми познајемо?
СТРАХИЊА: (љубазно)Може бити, мада мене многи познају.
ТАНКОСАВА: Мени сте баш познати, чини ми се да се познајемо.
СТРАХИЊА: Ја, знате, обављам јавну функцију па вам се, можда, због тога чини. Такву лепоту сигурно не бих заборавио... (смешка се и пружа руку) Страхиња.
ТАНКОСАВА: Драго ми је, Танкосава. За пријатеље Кока.
СТРАХИЊА: Драго ми је, Коко.
ТАНКОСАВА: Изволите Страхиња, седите. Марија, молим те скувај нам две кафе. Какву кафу пијете?
СТРАХИЊА: Без шећера, сладак ми живот.
ТАНКОСАВА: (Марији) Две без шећера. (Страхињи) И ја пијем без шећера, мада ми живот и није баш сладак. Шалим се. Откуд ви у Макадамској улици?
СТРАХИЊА: Право да вам кажем, случајно. Идем Макадамском и видим овако предиван локал па рекох ајде да уђем и видим шта има унутра. Кад унутра још већа лепота.
ТАНКОСАВА: Хвала, господине Страхиња.
СТРАХИЊА: Немојте тако службено, молим вас. Право да вам кажем тога ми је више преко главе... Је л' можемо ми да пређемо на „ти“?
ТАНКОСАВА: Наравно, годпо... ето, навика... Страхиња.
СТРАХИЊА: Коко, заиста ме чуди да ниси у Пешачкој улици. Бутик ти је заиста одличан... А, име посебно... „Носи се лепо“... фантастично.
ТАНКОСАВА: За сада сам овде, мада размишљам о пресељењу локала... Како код тебе иду послови? Државна фирма... па је мало лакше, а?
СТРАХИЊА: Какви лакше, моја Коко. Да има човек с ким да ради па ајде де. Овако, шта да ти кажем, јад и чемер. Све сам планирам, све сам организујем, све сам радим. Зашто град плаћа и оне остале није ми јасно. Ето, то ти је права слика... Поштено и објективно.
МАРИЈА: (доноси кафу) Извол'те кафицу.
СТРАХИЊА: Хвала.
ТАНКОСАВА: (Марији)Хвала. (Страхињи) Ти си задужен... нешто за комуналне послове, или тако нешто.
СТРАХИЊА: Јесам. Ја сам ти начелник Управе за комуналне делатности.
ТАНКОСАВА: То мора да је много тежак и, надасве, одговоран посао.
СТРАХИЊА: Моја Коко, тежак к'о рударски посао. Када смо преузели власт од оних неспособних постојало је само једно јавно комунално предузеће „Комуналац“. Замисли, „Комуналац“ је све радио... и одношење смећа... и чишћење улица... и уређење паркова... и... ма све, све... Катастрофа.
ТАНКОСАВА: (са чуђењем) Да л' је могуће?
СТРАХИЊА: Па, да. Онда поставе мене за начелника управе. Сагледам ситуацију, уочим проблеме... и, наравно, сачиним пројекат у коме дефинишем обавезе свакога, у оквиру целокупног обима посла. Па, не може заједно да иде одношење смећа и... не знам, зелене површине, на пример. Је л' тако?
ТАНКОСАВА: Тако је.
СТРАХИЊА: Наравно. Прво поделим „Комуналца“ на два јавна комунална предузећа: „Ђубретарац“ и „Баштован“. „Ђубретарац“ се бавио изношењем смећа и чишћењем улица, а „Баштован“ се бавио парковима... и уопште зеленим површинама.
ТАНКОСАВА: Логично.
СТРАХИЊА: Е, али није ту крај реформи комуналне службе. Пази сад, „Ђубретарац“ није само износио смеће, већ је и чистио улице па ја чистаче извучем из „Ђубретарца“ и припојим их „Баштованима“. Сада имамо чисту ситуацију, када је „Ђубретарац“ у питању, али са „Баштованима“ није све како би требало да буде.
ТАНКОСАВА: И ту сте нешто мењали, ако се не варам?
СТРАХИЊА: Наравно. Одем ја у престоницу на семинар који се бавио уређењем градског простора и ту сазнам неке невероватне ствари.
ТАНКОСАВА: Шта?
СТРАХИЊА: Сад ћеш чути. На основу свих стручних анализа која је извршила наша странка, дошли смо до закључка да је јавно комунално предузеће „Баштован“ прегломазно и да се бави пословима који међусобно нису повезани... Знаш оно... зелена површина, односно трава, није исто што и дрво, а то, све заједно нема никакве везе са бетонским површинама. Разумеш?
ТАНКОСАВА: Како да не. Јасно к'о дан.
СТРАХИЊА: Ето, ти си одмах све укапирала. Знаш ли ти колико је мени требало живаца и времена да то објасним оним кретенима од новинара? Те, зашто ово овако? Те, зашто оно онако? Те, зашто не може ово с оним? Те, само гомилате администрацију, да би сте запошљавали партијске другове... и још разноразне глупости, да ти не причам. У ствари, они не схватају суштину пројекта.
ТАНКОСАВА: Ма, пусти њих. Важно да си ти на крају успео.
СТРАХИЊА: Наравно... Дакле, наставим ја са реформом комуналних делатности па јавно комунално предузеће „Баштован“ поделим на три јавна комунална предузећа: „Зелена трава“, „Грана и лист“ и „Бетон“. Коначно завршим тај посао, добијем подршку и... овације од бирачког тела. Оно што је најважније, успем да уведем ред у ту област. Сада се тачно зна ко за шта одговара, односно ког директора треба да прозовеш, ако нешто није како би требало да буде... Молим лепо, „Ђубретарац“ износи смеће, „Зелена трава“ уређује травњаке, „Грана и лист“ у пролеће креше дрвеће, а у јесен скупља лишће, и не само скупља, што је још важније, они тресу дрвеће и онда опет скупљају жуто лишће и, на крају, „Бетон“ чисти бетонске површине... И, пази сад. Сваки директор има заменика, помоћника, али и саветника. То ти је један нераскидив тим људи, који је спреман да се ухвати у коштац са било којим проблемом... Као што и сама видиш, све је јасно урађено, до перфекције.
ТАНКОСАВА: Ти си невероватан. Свака част на истрајности. То што си ти радио тај посао, то је океј... мислим, то је део твоје радне обавезе, али то што си био истрајан у томе, то је пресудило. Да је на твом месту био неки туњавко ми би смо данас имали још увек само једно јавно комунално предузеће у коме директор не би имао ни помоћнике, а камоли саветнике... Ајде, молим те, па ту се не би знало ни ко пије ни ко плаћа...
СТРАХИЊА: Хвала, Коко. Не мисле сви тако. Ех, каквих сам ја проблема имао. Коалиција била натегнута, само што не пукне. А ја чврст, непоколебљив... Само гледам интерес града...
ТАНКОСАВА: Ко је све у коалицији са вама?
СТРАХИЊА: Ми... ПРЦ, односно Партија Радикалног Центра, смо носиоци коалиције. Са нама су још и они што су пре две године изашли из наше странке и направили нову. У међувремену су се и они поделили на две странке: ПИЦ, односно Партија Искључивог Центра и ПЕЦ, Партија Европског Центра. Са нама је и СИС, Социјалистичка Интернационална Странка и имамо комотну већину у Градској скупштини. У опозицији су ти: ГАФ, Генерални Антиевропски Фронт, РАФ, Радикални Антиевропски Фронт и УСАФ, Уједињени Социјалистички Антагонистички Форум... То ти је стање, (задовољно) али на крају увек ми испаднемо најпаметнији.
ТАНКОСАВА: Па, није вам лако. Дивим вам се... како успевате све то... Свака вам част. Срећа наша да сте ту где сте, иначе, ко зна шта би било с нама.
СТРАХИЊА: Е па, шта да ти кажем? Не мисле сви као ти, својом главом... Сада ме колега из ресора образовања моли да му помогнем око реформе његове управе.
ТАНКОСАВА: Ниси ваљда пристао?
СТРАХИЊА: Нисам, нека се сами муче.
ТАНКОСАВА: Добро је. Мислим, нека сами брину своју бригу. Што ти мораш све да радиш? ...Него, нешто бих те питала... онако чисто, занима ме нешто...
СТРАХИЊА: Питај слободно. Ми смо наши.
ТАНКОСАВА: Некако, не знам како да почнем. Чисто ме занима како то иде? Како стоје ствари?
СТРАХИЊА: Реци слободно... ајде. Ако треба нешто да помогнем, слободно реци. Ја сам тамо главни. Решићемо све.
ТАНКОСАВА: Интересују ме они празни градски локали у Пешачкој улици. Како се долази до њих?
СТРАХИЊА: (смешка се) Како, како? Па, преко мене.
ТАНКОСАВА: Да ли постоји могућност да ми некако помогнеш да локал из Макадамске 187 преселим у Пешачку број 1, на пример.
СТРАХИЊА: Направићемо ми стратегију, не секирај се... Е, сад... да ли ће одмах моћи број 1, или ћемо кренути са бројем 15 или 10... Видећемо. Ако придобијем градоначелника можда буде и седмица, али не секирај се Пешачка ти је сигурна.
ТАНКОСАВА: Па, како да ти захвалим?
СТРАХИЊА: Ма, шта има да ми захваљујеш, изаћи ћемо пар пута... То ли је проблем? Него, ја не пробах панталону.
ТАНКОСАВА: (показује му руком кабину) Уђи у кабину.
СТРАХИЊА: (улази у кабину).
ЛИЛИКА: (улази у бутик) Добар дан жене, како сте?
ТАНКОСАВА: Здраво Лили. (рукама јој показује да има неко важан у кабини за пробу)
ЛИЛИКА: (шапуће)Ко је?
ТАНКОСАВА: (шапуће) Страхиња.
ЛИЛИКА: (шапуће)Који Страхиња? Шта ради?
ТАНКОСАВА: (шапуће)Начелник Управе за комуналне послове.
ЛИЛИКА: (шапуће)Лее, где њега нађе? Па, њему се љуља фотеља... Много је засро.
ТАНКОСАВА: (шапуће)Је л' се исплати терати даље?
ЛИЛИКА: (шапуће)Морамо брзо радити.
СТРАХИЊА: (излази из кабине) Како ми стоје? Добар дан госпођо, како сте? (пружа руку Лилики)
ТАНКОСАВА: (диви му се) Супер. Твој број.
ЛИЛИКА: Ко саливене.
СТРАХИЊА: Онда, да их не скидам?
ТАНКОСАВА: Ма, какво скидање. Марија, запакуј господину старе панталоне.
СТРАХИЊА: Колико сам дужан?
ТАНКОСАВА: Ништа... Кућа части. Мени је драго да си ти дошао у мој бутик, то је за нас... догађај.
СТРАХИЊА: Немој претеривати. Хвала за панталону.
ЛИЛИКА: (Страхињи)И, господине Страхиња, како послови? Хоћете ли изаћи на крај са опозицијом?
СТРАХИЊА: Ма, каква опозиција. Шта они знају, молим вас? Шта они умеју? Празне приче, госпођо. Не наседајте на њихове... приче. Мени је изузетно драго што сам данас упознао једну особу... једну посебну особу, која размишља својом главом и за коју сам сигуран да ће приступити ПРЦ-у. Хоћете ли... Хоћеш ли Коко?
ТАНКОСАВА: Како си ти убедљив. Ти си у стању да убедиш човека у делићу секунде... (врти главом) Опасан си ти.
СТРАХИЊА: Ма нисам, само ми је драго што смо се упознали... Ја, нажалост, морам да идем. У подне имам врло важан састанак. Гледаћу да свратим опет поподне. Можда купим неки дукс или слично... Довиђења, моје даме. (пружа руку прво Танкосави)Ћао, Коко, видимо се.
ТАНКОСАВА: Ћао, Страхиња.
СТРАХИЊА: (поздравља се и са остале две даме и излази из бутика).
ЛИЛИКА: Овај се затетребио до ушију. Шта му уради, сестро, за овако кратко време?
МАРИЈА: Која будала, Боже мили.
ТАНКОСАВА: (прекорева Марију) Марија, он је наша муштерија... (Лилики)Ајмо иза паравана.
ЛИЛИКА: (седа на столицу) Можемо констатовати да је прва фаза успешно завршена. Можемо да наздравимо. Шта имаш од пића? ...Нешто жестоко, молим те.
ТАНКОСАВА: Има добра домаћа лоза.
ЛИЛИКА: Ајд, кад немаш ништа боље... Него, да видимо ми, докле си стигла.
ТАНКОСАВА: Обећао ми да ће ми помоћи око локала у Пешачкој улици.
ЛИЛИКА: Е па, знаш шта? Кад се уселиш у пешачку улицу, нема више домаће лозе, већ виски, вермут, француски коњак... Разумеш? Тамо се не пије домаћи сок на растварање, већ фанта, кока-кола, швепс. Сестро, мораш држати ниво.
ТАНКОСАВА: (сипа домаћу у чашице) Да ја само дочекам Пешачку, ова Макадамска ми узе живот. Поједох се размишљајући: Шта? Како? Где? Колико? Не могу више, жено... Марију нисам исплатила за три месеца. Немам одакле.
ЛИЛИКА: Живела ти мени, сестро. (отпи мало из чашице) Колико јој дугујеш?
ТАНКОСАВА: Три пута по стопедесет евра.
ЛИЛИКА: Плаћаш је стопедесет? Ала си ти галантна. Оне у центру толико плаћају раднице. Где је Пешачка, а где је твоја Макадамска. То се не може поредити. (тражи нешто у торбици) Ево ти двеста па јој дај, немој сада да нам нешто поквари планове. Сада када је кренуло... Улазимо у ризичну фазу.
ТАНКОСАВА: (узима новац и ставља га у свој новчаник) Каква ризична фаза?
ЛИЛИКА: Оде човек кући, олади се... размисли... и ко зна због чега одустане. Једноставно се више не појави... Ако се врати после састанка, као што је и обећао, рачунај да је све сређено... Али, ако не дође...
ТАНКОСАВА: Не смем ни да помислим да неће доћи... А, ако дође ко ће с том будалом да се дружи? Не знам шта је горе.
ЛИЛИКА: Ти ћеш се дружити, сестро, и немој да се двоумиш, горе је да не дође... Само нека он опет дође... лако ћемо ми.
ТАНКОСАВА: Знам, него... Нема ли нешто лакше? Нешто искрено... јасно... поштено...
ЛИЛИКА: Овде нема. Ако немаш политичку подршку, џаба си кречила.
ТАНКОСАВА: (прилази Марији) Ево ти, Марија, за април и део маја. (даје јој новац)
МАРИЈА: (задовољна узима новац) Хвала, газдарице.
ТАНКОСАВА: Биће и остало, само се, молим те, мало стрпи. Регулисаћемо све.
МАРИЈА: У реду је газдарице, разумем ја да је криза свуда.
ТАНКОСАВА: (улази у простор иза паравана и седа на столицу) Жива нисам. Од кад си рекла за предомишљање, само о томе мислим. Хоће ли доћи? ...Јао, слушај ово (пева уз радио)
А ШТО ТИ ЈЕ МИЛА КЋЕРИ ЈЕЛЕК РАСКОПЧАН
С КИМЕ СИ СЕ ЗАВАРАЛА, УБИО ТЕ ДАН
НЕ КАРАЈ МЕ МИЛА МАЈКО, САН ЈЕ СВЕМУ КРИВ
МЛАДОСТ БУЈНА ЛАКО ВАРА, И ОСЕЋАЈ ЖИВ
ЗАСПАЛА САМ ТИХО МИРНО, ДЕВОЈАЧКИМ СНОМ
У СНУ МИ ЈЕ ДРАГИ ДОШО, МИО СРЦУ МОМ... (чује да неко улази у бутик и престаје да пева)
ЦВЕЋАР: (носи букет цвећа) Добар дан.
МАРИЈА: Добар дан. Изволите.
ЦВЕЋАР: Да ли је ту госпођица Кока?
МАРИЈА: Ту је, само тренутак. (одлази иза паравана) Газдарице, тражи вас неки момак... са цвећем.
ЛИЛИКА: Тоо... Иди Коко.
ТАНКОСАВА: (Марији) Какав момак?
МАРИЈА: Ваљда из цвећаре.
ЛИЛИКА: Он је. Изађи.
ТАНКОСАВА: (полако улази у продајни део бутика) Изволите, господине.
ЦВЕЋАР: Јесте ли ви госпођица Кока?
ТАНКОСАВА: Јесам.
ЦВЕЋАР: Овај букет је за вас. (пружа јој блокчић) Молим вас потпишите ми овде.
ТАНКОСАВА: (потписује)Од кога је?
ЦВЕЋАР: Пише вам на цедуљици, госпођице. Довиђења.
ТАНКОСАВА: Довиђења. (чита цедуљицу и улази иза паравана) Он је.
ЛИЛИКА: (победнички)То, сестро.
ТАНКОСАВА: Ајмо још по једну.
ЛИЛИКА: Никако, он ће доћи, мораш бити потпуно трезна. Брзо размишљање је од пресудног значаја.
ТАНКОСАВА: (пресрећна пева уз радио)
ИМА ДАНА, КАДА НЕ ЗНАМ ШТА ДА РАДИМ
ЈЕР ТА ПЕСМА МЕНИ СТВАРА БОЛ
ЈА ТЕ ВОЛИМ, ТАКО СИЛНО, ДА УМИРЕМ
ЈА ТЕ ВОЛИМ, АЛИ НЕ ЗНАШ ТО
(уз смех Лилики), овде би више одговарало: Ја те волим, а ти не знаш што (наставља да пева)
...ВОЛИМ, АЛИ НЕ ЗНАМ ШТО...
СТРАХИЊА: (улази у бутик) Добар дан, девојко. Је л' ту газдарица?
МАРИЈА: Ту је господине, изволите.
СТРАХИЊА: Добар дан, моје даме. Како сте? О, момак је већ био.
ЛИЛИКА: Био... Ви сте, Страхиња, прави џентлмен.
СТРАХИЊА: Трудим се, госпођо. Како си ти, Коко?
ТАНКОСАВА: Добро, хвала... Хвала и за цвеће.
СТРАХИЊА: Није то ништа, Коко.
ТАНКОСАВА: Леп гест, Страхиња, нема шта. Прави си џентлмен.
СТРАХИЊА: То је ситница у односу на оно што следи. Данас сам покренуо поступак за узимање под закуп пословног простора у влаништву града у Пешачкој улици број 7. Градоначелник ми је чврсто обећао да се неће супротстављати.
ТАНКОСАВА: Страхиња... Да ли је могуће? Не могу да верујем.
ЛИЛИКА: Браво, Страхиња. То је прави гест једног способног мушкарца... А, шта каже градоначелник на то? Кажете, неће правити проблеме?
СТРАХИЊА: Ма, јок. Договорено.
ЛИЛИКА: Из које опције је градоначелник.
СТРАХИЊА: Он је мој бивши партијски колега, сада из ПЕЦ-а. То је део нашег коалиционог споразума о подели власти.
ЛИЛИКА: Локал је део вашег коалиционог споразума?
СТРАХИЊА: Ма, не. Место градоначелника му је припало као део коалиционог споразума. Они су тек трећа странка по јачини у владајућој коалицији. Није баш за то место, али шта да радимо, таква је политика.
ТАНКОСАВА: Немој ти, Страхиња, да због тог локала имаш неких проблема.
СТРАХИЊА: Нема проблема. Ко мени шта може? Ја имам партијску књижицу број 17.
ЛИЛИКА: (са чуђењем) Седамнаест? Свака част... Ја сам својим очима гледала чланску карту вашег министра Кукољевића. Знате ли који он има број? (у поверењу) Тридесетдевет. Еј, тридесетдевет... а министар.
СТРАХИЊА: Госпођо, ја сам га примио у странку... И њега и Беспарића.
ЛИЛИКА: Беспарића? Па, ви се, Страхиња, онда високо котирате у странци.
СТРАХИЊА: Их, госпођо. Могао сам ја да будем председник градског одбора, али нисам желео. Немам ја времена за то... Ко ће да се бакће са тим. Ево, јуче смо имали два прелета из ГАФ-а и пре неки дан један из УСАФ-а... Ја ту нисам имао никаквих обавеза, а председник градског одбора је морао да организује њихов пријем, па конференцију за новинаре... па...
ЛИЛИКА: Ко је прелетео?
СТРАХИЊА: Белоцрнић и Безбојанић... из ГАФ-а, а Домојеговић из УСАФ-а.
ЛИЛИКА: Добар кадар?
СТРАХИЊА: Добар. Тај Белоцрнић је некад био код нас. После избора није добио оно чему се надао па је прешао у СРП, Социјалистичку Радничку Партију... онда... из СРП-а пређе у ЧУК, Чврсти Ујединитељи Краљевства... и после... ко зна где је све био, па је прешао у ГАФ, и сада из ГАФ-а поново код нас. Свуда је био у врху странке.
ЛИЛИКА: А, Безбојанић?
СТРАХИЊА: Не знам. Нисам га виђао раније... А, овај проф. др Домојеговић је најјачи кадар у земљи за метеорологију. Биће у изборном штабу председника задужен за метео ситуацију. Знаш оно, ако предвиди кишу да председник понесе кишобран...
ТАНКОСАВА: Чекај мало. Да се вратимо на дневни ред. Значи, за Пешачку је решено.
СТРАХИЊА: Коко, рачунај да ће у току недеље бити решено... После тога још два-три месеца да се среде папири и готово.
ТАНКОСАВА: Па, то је разлог за славље.
СТРАХИЊА: Тако је Коко. Водим вас у ресторан „Чукање до могање“.
ТАНКОСАВА: Страхиња, молим те, ја треба да частим.
СТРАХИЊА: Не секирај се, имам ту отворен рачун. Ти ћеш неки други пут.
(сво троје излазе из бутика, Марија остаје да ради)
III Градоначелник
Бутик „Носи се лепо“ има једну велику просторију која је подељена на два дела и луксузно је опремљен. Продајни део је већи део просторије опремљен полицама метал-стакло, а канцеларијски део изгледа као мањи сепаре, опремљен једним радним столом, столицом, једним двоседом, две фотеље и сточићем. У продајном делу лагано свира домаћа популарна забавна музика са ДВД плејера. Марија стоји поред полица, а у канцеларијском делу седе Танкосава и Лилика.
ТАНКОСАВА: (задовољна)Жено, да ли је ово стварност? Пешачка улица...
ЛИЛИКА: Него шта, него стварност. Ово је, у ствари, само почетак. Не можеш ни да наслутиш шта све нас две можемо урадити. Верујеш ли да за годину-две исти овакав локал, ако не и већи, можемо имати у престоници?
ТАНКОСАВА: Пре само пет месеци је Страхиња случајно ушао у стари бутик у Макадамској, а види ово. Сада у све верујем... Е... али, не само у престоници, већ у Пешачкој улици престонице... То би био посао!
ЛИЛИКА: Само без журбе. Морамо први део плана завршити... Значи, данас идемо на градоначелника, а кад њега освојимо, тек онда нападамо државни ниво. А са државним нивоом долази и престоница са све Пешачком улицом... и бутиком у сред исте. Сестро, само полако и паметно, као до сада.
ТАНКОСАВА: Данас, већ у току свечаног отварања бутика ћу учврстити везу са градоначелником.
ЦВЕЋАР: (уноси у бутик прелепи цветни аранжман) Добар дан.
МАРИЈА: О, добар дан. Да ли је то за нас?
ЦВЕЋАР: Да. Тачније, за госпођицу Коку.
МАРИЈА: Само тренутак. (улази у канцеларијски део) Газдарице, момак са цвећем... Тражи вас.
ТАНКОСАВА: Идем. (улази у продајни део) Изволите.
ЦВЕЋАР: Добар дан, госпођице. Овај прелепи цветни аранжман је за вас. (пружа јој блокчић)Молим вас, потпишите овде.
ТАНКОСАВА: Хвала. (у себи чита цедуљицу и улази у канцеларијски део) Од Страхиње.
ЛИЛИКА: Заиста прелепо. Колико има још до отварања?
ТАНКОСАВА: (гледа на мобилни телефон) Још пола сата. Хвата ме нека трема, жено... Сва сам се најежила.
ЛИЛИКА: Добро је то. Мало треме може само да помогне. Не дозвољава ти да се превише опустиш...
(новинар и камерман улазе у бутик)
МАРИЈА: Добар дан, изволите.
НОВИНАР: Добар дан, ми смо са телевизије „Елита“. Дошли смо да снимимо прилог о отварању бутика.
КАМЕРМАН: (поставља сталак за камеру)
МАРИЈА: Само да позовем газдарицу (улази у канцеларијски део) Газдарице, стигла телевизија.
ТАНКОСАВА: (излази из канцеларије и пружа руку, прво новинару, а затим и камерману) Добар дан, стигли сте.
НОВИНАР: Мало смо поранили, јер имамо доста обавеза. Можете ли да нам дате изјаву, а колега ће снимити мало материјала... гужву на улици, па ћемо све то упаковати у прилог.
ТАНКОСАВА: Нисам до сада никада давала изјаве... Не знам како ћу... Шта да кажем?
НОВИНАР: Реците основне податке о бутику... оно што мислите да је важно. Као да се обраћате својим потенцијалним купцима.
КАМЕРМАН: (Танкосави)Госпођо, молим вас, померите се мало због светла... станите тамо.
ТАНКОСАВА: (помера се полако) Да кажем кад је бутик основан... Шта продајемо... и тако.
НОВИНАР: Може. (чека мало) Колега је л' може? Госпођо, је л' може?
ТАНКОСАВА: Може.
НОВИНАР: Госпођо Танкосава...
ТАНКОСАВА: (срамежљиво) Извините, ја сам госпођица.
НОВИНАР: (камерману)Ајмо поново. (Танкосави) Госпођице Танкосава, данас је за вас велики дан. Отварате нови бутик у Пешачкој улици. Реците нам нешто...
(у том тренутку у бутик улази градоначелник)
ТАНКОСАВА: Извините, само да поздравим господина градоначелника. Добар дан градоначелниче, добро дошли.
ПЕТРОНИЈЕ: (у руци носи украсну кесу) Добар дан, Коко. Боље вас нашао и желим вам много успеха са овим бутиком. (рукује се с Танкосавом и предаје јој кесу)
ТАНКОСАВА: Хвала, изволите у канцеларију, сада ћу ја само да завршим са новинарима.
НОВИНАР: Господине градоначелниче, хоћете ли, молим вас, кад смо се већ срели да дате изјаву у вези са оним инцидентом од јуче... око поделе оброка... и просипања...
ПЕТРОНИЈЕ: (шири руке) Дошао сам на славље код пријатељице. (брзо улази у канцеларију, поздравља се с Лиликом и седа на фотељу)
НОВИНАР: (Танкосави) Можемо ли да завршимо изјаву?
ТАНКОСАВА: Можемо.
НОВИНАР: Госпођице Танкосава, данас је за вас велики дан. Отварате нови бутик у Пешачкој улици. Реците нам нешто о вашем...
(у том тренутку у бутик улази Страхиња)
СТРАХИЊА: Добар дан свима. (пружа руку Танкосави) Коко, честитам ти оварање новог бутика и желим ти много успеха са истим.
ТАНКОСАВА: Хвала Страхиња. Уђи, молим те, у канцеларију. Сад ћу и ја.
СТРАХИЊА: (поздравља новинара и камермана) Како сте? А ти ме опаучи прошле недеље, а?
НОВИНАР: Нисам, него тема је била таква: градска администрација.
СТРАХИЊА: Па, шта да вам радим кад ви то не разумете. (улази у канцеларију, поздравља се с Лиликом и Петронијем и седа на двосед)
НОВИНАР: Ајмо још једном, трећи пут Бог помаже... Може? (гледа камермана па Танкосаву)Добро... Госпођице Танкосава, данас је за вас велики дан. Отварате нови бутик у Пешачкој улици. Реците нам нешто о вашем бутику.
ТАНКОСАВА: Бутик „Носи се лепо“ је основан још пре три године. Занат смо пекли на периферији и, као што сам већ рекла, после три године напорног рада успели смо да бутик преселимо у Пешачку улицу... Ми, иначе, држимо само оригиналну робу... и по томе смо познати и ван нашег града. Грађани више не морају да иду у Милано, Рим, Лондон или Париз, сада им је све то на дохват руке... у бутику „Носи се лепо“ у Пешачкој улици... Не знам шта још...
НОВИНАР: Одлично, доста је. (камерману) Сними мало ентеријер, па мало споља... Обавезно сними ову гужву у Пешачкој... и то је то. Госпођице Танкосава, хвала вам пуно. Довиђења. (Марији) Довиђења госпођице. (пружа јој руку)
МАРИЈА: Ја сам госпођа... али нема везе. Довиђења.
НОВИНАР: Довиђења госпођо. (тихо камерману) Ко је бре ова Танкосава? Што се сви ломе око ње?
КАМЕРМАН: (тихо)Немам појма, брате. (излазе из бутика)
ТАНКОСАВА: (улази у канцеларију) Па, како сте? Шта ћемо попити? Виски? Француски коњак?
ПЕТРОНИЈЕ: Може један виски... дупли с ледом, молим вас.
СТРАХИЊА: Само тако, Перо. Ти не попушташ. Мени исто.
ТАНКОСАВА: Лили, ти имаш пиће? (вади мобилни телефон и бира неки број)Хало... Молим вас може ли лед за „Носи се лепо“... Хвала... Доћи ће Марија... Довиђења. (прекида везу) Марија, молим те иди до кафића „Ледено срце“ и донеси посуду са ледом. (узима виски и налива чаше) Лед стиже, а ја ћу француски коњак... Некако ми он највише одговара. Како сте ви градоначелниче?
ПЕТРОНИЈЕ: Коко, већ се знамо неко време... (као да се извињава) можемо ли да, без икаквих претензија... пређемо на „ти“?
ТАНКОСАВА: Наравно... Петроније... ето, и то смо завршили.
ПЕТРОНИЈЕ: Е, ајмо у то име... живели! (куца се са свима)
СТРАХИЊА: Живели! (Танкосави) Ајде седни.
ТАНКОСАВА: Ја сам домаћица, треба да вас служим. Само ви уживајте.
МАРИЈА: (улази у бутик) Стиже лед... Пријатно.(прелази у продајни део)
ТАНКОСАВА: Хвала, Марија. (ставља гостима лед у чаше)
СТРАХИЊА: (Лилики)Лили, нешто си се примирила.
ЛИЛИКА: Драго ми је због Коке па сам некако... не могу ти описати... Драго ми је.
ПЕТРОНИЈЕ: Свима нам је драго. Живели!
СТРАХИЊА: Живео Перо! Коко, суни ми још један, мора да идем на неку седницу. А ти, Перо, чуо сам опет те напали ови из опозиције.
ПЕТРОНИЈЕ: Ма, пусти их лупају глупости.
СТРАХИЊА: Ко те прозвао? Шећеровић или Љутић?
ПЕТРОНИЈЕ: Ма Љутић, јебеш Шећеровића, он ти није важан, овај је зајебан.
СТРАХИЊА: Шта? Опет за секретарицу, а?
ПЕТРОНИЈЕ: Ма, не. За ненаменско трошење... Наводно, много арчим службени ауто... Ма, глупости. Наводно, мој возач вози моју жену на пијац... у мегамаркет... ја живим петсто метара од Градске куће, а на посао идем службеним аутом... и све такве глупости.
СТРАХИЊА: Перо, нешто ми је у тренутку пало на памет. Ма, ја сам ти за тај, како се каже, публик релејшенс геније... Сутра, пре почетка радног времена... Кад ти почиње радно време?
ПЕТРОНИЈЕ: Око једанаест, пола дванаест...
СТРАХИЊА: Ма, не то кад ти долазиш на посао, већ кад ти званично почиње радно време?
ПЕТРОНИЈЕ: Ваљда у осам, немам појма.
СТРАХИЊА: Е, то. Дакле, закажеш конференцију за медије за сутра у пет до осам испред градске куће. Сви новинари и камермани дођу... не знају о чему се ради. Онда у осам сати ти долазиш на посао бициклом, као градоначелник Париза. Он, исто, бициклом долази на посао.
ПЕТРОНИЈЕ: Одакле ми бицикла?
СТРАХИЊА: Ја ћу да ти позајмим моју. Купио сам је прошле године за ону акцију „Дан без ауспуха“. (звони му мобилни телефон) Хало... Здраво Бабарогићу... Јесте ли се сакупили? ...Ја сам на састанку са градоначелником, долазим за петнаестак минута... Добро... Јесу ли ту Зломислић и Лезилебовић... Е, добро... Не почињи без мене... Држи их на окупу и не почињите без мене... Здраво. (прекида везу) Не могу без мене ништа...
ПЕТРОНИЈЕ: Да се вратимо на бициклу. Па, ја ћу после морати стално да долазим бициклом... Знаш шта, нисам ја узалудан као тај градоначелник Париза... А, и већ је хладно.
СТРАХИЊА: Слушај. Дакле, дођеш бициклом, наслониш је на зид поред улазних врата и не закључаваш је. Разумеш? Ништа ланци и катанци. Остављаш је тако и кратко се обраћаш новинарима... поздрављаш тог Љутића, знаш ти то добро да урадиш и сам. У том делу ти не треба моја помоћ. Онда, мој син отера бициклу кући, а ти на крају радног времена, око пола један, један пријавиш нестанак бицикле... И зовеш кога?
ПЕТРОНИЈЕ: Јебем ли га? Полицију?
СТРАХИЊА: Ма, не. Зовеш шофера, разумеш? Више немаш бициклу па не можеш њом да се возиш. Принуђен си да користиш службени ауто.
ПЕТРОНИЈЕ: Свака ти част. (смеје се) Ал ће Љутић сутра да се чуди... Живели!
(сви испијају пиће и после краће паузе)
ЛИЛИКА: (Петронију) Ако сам добро разумела, јуче је дошло до неког протеста... или тако нешто. Неки су људи, онако гладни, просипали храну коју су добили од народне кухиње...
ПЕТРОНИЈЕ: Ма, претерују. Траже леба преко погаче. Не знам, шта они хоће? (смеје се) Хотел?
СТРАХИЊА: Хоће, мој Перо, да се ми одрекнемо својих плата да би, господа, џаба јела. Нека, лепо, нађу посао... и ствар је решена. Је л' тако?
ПЕТРОНИЈЕ: Ма, решио бих ја то лако, него напиње ме ова опозиција... Да се разумемо, ни опозицији није стало до њих, него видели прилику да се покажу као... хуманитарци, јебем ли га. Преко мојих леђа праве... то што праве...
СТРАХИЊА: Немој ти због тога да се секираш. Него, врати се ти лепо у ПРЦ па после следећих избора да радимо посао, а?
ПЕТРОНИЈЕ: Причаћемо и на ту тему, што да не? У овом мом градском одбору само ја радим... Па, не могу више. Треба ми неки отресит сарадник, брате.
СТРАХИЊА: (Петронију) Причаћемо. (свима) Ја вас поздрављам, дужност ме зове. Ако ови моји крену без мене, ко зна шта све ту може да се издешава... Коко, много среће и успеха са новим бутиком. (рукује се прво са Танкосавом, а затим и са осталима и излази из бутика)
ПЕТРОНИЈЕ: Ајде, Кокице душо, суни још један па да се разилазимо.
ТАНКОСАВА: (сипа виски) Лили, може и теби још један француски?
ЛИЛИКА: Знаш, да сам ја увек за француски... (смешка се) Сипај, сестро. (пева уз ДВД плејер)
ЉУБАВ ЈЕ КО ХАШИШ
КАО ОБЛАК ДИМА
ПРОБАЈ ДА ГА НА-НА-НА
А ГДЕ ИМА ДИМА
ТУ И ВАТРЕ ИМА
НА-НА-НА-НА ИЗГОРИШ
ПЕТРОНИЈЕ: Е, то ми се свиђа... Живели! (наздравља обема, испија мало вискија и после краће паузе) Коко... Кокице, шта мислиш о... два, три дана у... Венецији, на пример? Све плаћено.
ТАНКОСАВА: Па, то је супер. О чему се ради?
ПЕТРОНИЈЕ: Позвали ме јуче ови из министарства за равномерни регионални развој. Кажу у Венецији ће се у следећу среду, четвртак и петак одржати неки семинар... јебем ли га који... треба да идем са мојим саветником Зломислићем. Ко још жели да иде у Венецију са Зломислићем? Стога сам решио да у Венецију одемо ти и ја. Пристајеш ли? Хотел са четири звездице, све у фулу...
ТАНКОСАВА: Наравно, да пристајем (смешка се) ...Морам мало обновити гардеробу.
ПЕТРОНИЈЕ: Теби то није проблем. (показује рукама бутик)
ТАНКОСАВА: Хвала Перо. Баш си ме пријатно изненадио.
ПЕТРОНИЈЕ: Драго ми је да си пристала... Када се вратимо, почетком оне тамо недеље долази нам у посету министар за равномерни регионални развој Беспарић... Хоћу дедицу лепо да дочекам. Имаћемо ручак у ресторану „Чукање до могање“... јеби га, ту имамо отворен рачун, па сам мислио да и ти будеш присутна на том ручку.
ТАНКОСАВА: Има времена. Договорићемо се... Него, што кажеш дедица?
ПЕТРОНИЈЕ: Па, он је спрцо преко седамдесет.
ТАНКОСАВА: Заиста? Не делује тако. Ја сам мислила да има тек шездесет.
ПЕТРОНИЈЕ: Кад га будеш уживо видела биће ти јасно. Два пута је бежао гробару с лопате. (смеје се и пева уз ДВД плејер)
ДА ЛИ ЗНАШ ДА МОЈА ЉУБАВ НЕМА ГРАНИЦЕ
НА-НА-НА НА-НА БИТИ НА-НА КРАЈ ТЕБЕ
ЈЕР ЈА ТЕ ВОЛИМ МИЛИЦЕ
ДА ЛИ ЗНАШ ЗА НА-НА-НА... И тако даље.
ЛИЛИКА: Живели! (намигује Танкосави)
(сви се куцају чашама)
ПЕТРОНИЈЕ: Моје даме, било ми је драго. Коко, желим ти много среће са бутиком. (рукује се са обе и излази)
ЛИЛИКА: Беспарићу... министре... држ се добро. Живела, сестро!
ТАНКОСАВА: И ја сам га одмах идентификовала као наш циљ. Два пута је побегао, трећи пут Бог помаже. (смеју се) Живела ти мени.
IV Министар
Ресторан „Чукање до могање“ је опремљен модерно. На разгласу се тихо чује популарна страна музика. Локал је празан, сви запослени су напети у ишчекивању доласка министра.
(у локал улази прво Петроније, за њим остали)
СТОЈАДИН: Добар дан! Добродошли!
ПЕТРОНИЈЕ: (представља Стојадину министра) Господин Беспарић, министар за равномерни регионални развој.
СТОЈАДИН: Моје поштовање господине министре, добро дошли. Изволите. (руком показује астал)
БЕСПАРИЋ: Хвала домаћине, боље вас нашао. (иде према асталу)
ПЕТРОНИЈЕ: Ово је госпођица Танкосава.
СТОЈАДИН: Драго ми је. Добро дошли госпођице.
ТАНКОСАВА: Хвала, боље вас нашла. (иде према асталу)
ПЕТРОНИЈЕ: Госпођа Малина, новинарка.
СТОЈАДИН: Драго ми је. Добро дошли госпођо.
МАЛИНА: Хвала, о вама сам чула све најлепше.
СТОЈАДИН: Трудимо се госпођо.
ПЕТРОНИЈЕ: (тихо Стојадину) Стојко, молим те да све буде по пропису.
СТОЈАДИН: Не секирајте се, градоначелниче.
БЕСПАРИЋ: (Танкосави) Госпођице, можете овде до мене.
ТАНКОСАВА: Хвала, господине министре. Задовољство ми је да будем поред вас. (конобар јој примиче столицу) Хвала.
ВИДИМИР: (свима) Добар дан. Још једном да вас поздравим у име ресторана „Чукање до могање“. Изузетна нам је част да сте данас наши гости... Шта ћете, за почетак, попити? Господине министре?
БЕСПАРИЋ: Хвала дечко. Мени дупли виски, али молим те без леда. Нешто ми грло није баш најбоље.
ВИДИМИР: (носи дискретну слушалицу са микрофоном и тихо понавља) Дупли виски без леда. (градоначелнику) Шта ћете ви попити?
ПЕТРОНИЈЕ: Молим те, нека прво даме наруче.
ВИДИМИР: Извините. (Танкосави) Изволите госпођице.
ТАНКОСАВА: Француски коњак, молим вас.
ВИДИМИР: (тихо понавља) Француски коњак. (Малини)Ви госпођице.
МАЛИНА: Госпођа... Мени један обичан виски с ледом.
ВИДИМИР: (тихо понавља) Обичан виски с ледом. (градоначелнику)Ви, господине градоначелниче.
ПЕТРОНИЈЕ: Дупли виски с ледом.
ВИДИМИР: (креће и тихо понавља) Дупли виски с ледом.
БЕСПАРИЋ: Је ли, Петроније, што се овај дечко мангупише па све понавља. Зар толико не може да упамти?
ПЕТРОНИЈЕ: Господине министре, видели сте да има слушалицу на увету. То му је веза са шанкером. Док ми наручујемо шанкер већ припрема наруџбину.
ВИДИМИР: (дели пиће)
БЕСПАРИЋ: (чека да Видимир заврши) Види, види... па то нисам видео ни у престоници. Свака част градоначелниче.
ПЕТРОНИЈЕ: Па, ми смо провинција по многим параметрима, али трудимо се тако... по мало... да не будемо баш у свему провинција.
БЕСПАРИЋ: Па, моје даме, господине градоначелниче, живели! (подиже чашу, а затим отпија један гутљај)
ПЕТРОНИЈЕ: Господине министре, немојте ме погрешно схватити. У овом ресторану је обичај да се куца чашама... или чука, како се то овде каже. Па, и само име ресторана то објашњава, зар не? (пружа чашу према министру)
БЕСПАРИЋ: (смеје се) Живели! (куца се са свима) То је наш леп обичај, то куцање, него... некад може и без тога, како ви кажете чукања. (смеје се)
ПЕТРОНИЈЕ: Господине министре, госпођа Малина је сада, у ствари, на послу. Наиме, она треба да узме интервју од мене... ако није проблем.
БЕСПАРИЋ: Ма, какав проблем... Пређите за суседни астал па одрадите то, (Танкосави) а ми ћемо мало попричати.
ПЕТРОНИЈЕ: У реду, нећемо дуго.
(Петроније и Малина устају и прелазе за суседни сто. Конобар узима њихово пиће и преноси га за њихов сто)
БЕСПАРИЋ: Верујте ми, госпођице, кад год треба да идем у провинцију дође ми нека мука... Неки чудан осећај... Ма, једноставно не иде ми се. Данас је другачије. Кад сам вас угледао (гледа је у очи) нешто је овај тужни град обасјало па ми више није тако суморан.
ТАНКОСАВА: Хвала, господине министре.
БЕСПАРИЋ: Како вас нађе Пера? Откуд један такав, морам рећи неотесан, саможив тип у друштву једне тако лепе... пријатне особе?
ТАНКОСАВА: (срамежљиво обара поглед)
БЕСПАРИЋ: Има нешто у вама... нешто чудно... нешто што обара (смешка се)
ТАНКОСАВА: Господине министре...
БЕСПАРИЋ: (својим дланом поклапа њену шаку) Молим вас... молим те да пређемо на „ти“.
ТАНКОСАВА: Не знам... мислим... покушаћу. Како да вас... те зовем?
БЕСПАРИЋ: Моје име ти све говори о мени. Мио и драг. Можеш ме, слободно, звати Мика. Тако ме зову пријатељи.
ТАНКОСАВА: У реду Ми-ико. (срамежљиво) Ето, преломила сам некако.
БЕСПАРИЋ: (гледа је у очи) Ајде у то име, живели! (смеје се) Али да се чукнемо.
ТАНКОСАВА: Живели! (куцају се)
БЕСПАРИЋ: Надам се да ће онај интервју трајати до сутра...
ТАНКОСАВА: Зашто?
БЕСПАРИЋ: Желим да будем само с тобом... Ја сам, то није никаква тајна, човек у... у... завршној фази битисања. Поред тебе ја сам опет млад. Ово је просто невероватно... Ти као да си нека исцелитељка.
ТАНКОСАВА: Немојте претеривати.
БЕСПАРИЋ: Рекли смо на „ти“.
ТАНКОСАВА: Извини... Ето видиш.
БЕСПАРИЋ: Чудно. Ово ми се није десило последњих... сигурно, четрдесет година.
ТАНКОСАВА: Шта то?
БЕСПАРИЋ: Ти си, самом својом појавом... чим сам те угледао... постала за мене један... неопходан животни елемент... као ваздух. Плаши ме помисао да ћу морати без тебе... неки минут да проведем.
ТАНКОСАВА: Немој претеривати, Мико.
БЕСПАРИЋ: Не претерујем. Пред тобом је човек који је постао овисник. (окреће се конобару и даје му знак да дође)
ВИДИМИР: Изволите, господине министре.
БЕСПАРИЋ: Мени још један дупли, а теби Танкосава?
ТАНКОСАВА: Хвала, ја још имам пиће.
ВИДИМИР: (тихо понавља) Један дупли виски без леда. (министру)Стиже виски.
БЕСПАРИЋ: Дакле, постао сам овисник о твом дружењу. (на разгласу се тихо чује Queen „I want to break free”) Слушај ово... човек има жељу да се ослободи... а ја имам жељу да ме... заробиш.
ТАНКОСАВА: Ти си сигурно...
ВИДИМИР: (доноси виски и ставља га пред министра) Изволите господине.
БЕСПАРИЋ: Хвала, дечко. (Танкосави) Нешто си започела?
ТАНКОСАВА: Да. Ти си сигурно породичан човек?
БЕСПАРИЋ: Ја сам беспомоћан човек. То је права истина... Јесам породичан, али сам и, што је важније, беспомоћан. Беспомоћан у смислу да не могу да се одупрем овој сили која ме је снашла. Потпуно сам не припремљен... Разоружан... Ако ме разумеш.
ТАНКОСАВА: Мико, породица мора да ти буде на првом месту. Своју супругу мораш да чуваш. На то си се обавезао кад си ушао у брак.
БЕСПАРИЋ: То не доводим у питање. Она ће бити задовољена... Њу само паре интересују... Танкосава... Који је твој надимак?
ТАНКОСАВА: Кока.
БЕСПАРИЋ: Кока? Чаробно... Коко, њу интересује само оно материјално. Када се вратим с пута не пита ме где сам био, да ли сам имао шта да једем, где сам спавао, већ одмах за паре пита... (љутито) Где су паре? То је њено прво и последње питање.
(настаде краћа пауза, само се гледају)
БЕСПАРИЋ: Коко, молим те немој се самном играти. Буди искрена према мени... Ја сам два пута, за последње три године, био у врло критичном стању. Једва сам претекао... Молим те, ако је све ово теби без везе... реци ми одмах... немој ми давати лажну наду.
ТАНКОСАВА: Мико, знаш да се ми од скоро познајемо. Оно што ја видим у теби... то је да си ти један врло, пре свега, културан и образован човек... врло си осећајан, што је мени јако важно. Сматрам да живот са тобом мора бити занимљив.
БЕСПАРИЋ: Коко, ја сам напунио седамдесетдве године.
ТАНКОСАВА: Ма ајде, немаш ти више од шездесет.
БЕСПАРИЋ: (смешка се) Какви шездесет, моја Коко... Седамдесет и две.
ТАНКОСАВА: Неверујем... Ма, немогуће.
БЕСПАРИЋ: (вади личну карту и пружа јој) Погледај сама.
ТАНКОСАВА: Невероватно. (смешка се) Па, шта ти једеш кад си тако младолик?
БЕСПАРИЋ: (враћа личну карту у новчаник) Такви ми, ваљда, гени.
ТАНКОСАВА: Море, ти водиш уредан живот. То је то.
БЕСПАРИЋ: (са чуђењем) Какав живот? Уредан? Ма какви. Обилазим државу уздуж и попреко. Ја лажем њих да ће се нешто учинити поводом тог равномерног регионалног развоја... они лажу мене да се труде, а у ствари ненаменски троше паре намењене решавању тог проблема... и тако даље. Некад ручам, некад не... некад пре спавања схватим да нисам ништа јео цео дан... То ти је тај уредан живот.
ТАНКОСАВА: Није ти лако... Теби треба неко ко ће бити уз тебе све време. Неко ко ће ти бити подршка.
БЕСПАРИЋ: (занесено) Како лепо причаш. Где си се ти крила све ово време? Зар је поштено да те тек сад... пред крај утакмице сретнем?
ВИДИМИР: Господине министре, госпођице, да поставим ручак?
БЕСПАРИЋ: Сачекаћемо да господин градоначелник заврши интервју, па ћемо одна ручати сви заједно.
ВИДИМИР: У реду, господине. (удаљава се од стола)
ТАНКОСАВА: Причао си о крају неке утакмице. Пред крај које утакмице?
БЕСПАРИЋ: Оне главне, најважније... животне утакмице, Коко.
ТАНКОСАВА: Мико, молим те немој тако. Какав крај? Ајмо мало оптимизма. Живео!
БЕСПАРИЋ: Живела! (куцају се)
ПЕТРОНИЈЕ: (прилази столу) Ево и нас. (седа за сто)Је л' вам било досадно без нас?
БЕСПАРИЋ: Некако смо се снашли.
МАЛИНА: (стоји поред стола) Господо, ја се извињавам, али ја бих ишла.
БЕСПАРИЋ: Госпођо, молим вас... не долази у обзир. Останите с нама на ручку. Молим вас, седите.
МАЛИНА: (седа полако, конобар јој примиче столицу) Хвала, господине министре. Мислила сам да одем до редакције и припремим материјал за објављивање.
БЕСПАРИЋ: Можете то и касније, зар не?
МАЛИНА: Могу, наравно. Хвала.
ВИДИМИР: Господо, можемо ли поставити ручак?
БЕСПАРИЋ: Може момак. Само навали. (смеје се)
(Бранимир гура колица, а Видимир поставља астал)
БЕСПАРИЋ: (посматра специјалитете) Ово изгледа одлично. Момак, хоћеш ли ми, молим те, објаснити шта све то имамо за ручак?
ВИДИМИР: (поставља сто) Овако господине, за предјело је била: гибаница, пита са зељем, пихтије, сир и кајмак... и паприке пуњене сиром... Ово је телећа чорба, затим... јагњећа јанија, па мешано месо... ту имате: ћевапчиће, пљескавице, уштипке, кобасице, крменадле, ражњиће, вешалице... за салату имате: кисели купус, туршију, урнебес, лучене паприке, затим... феферони... Да, и кукурузни хлеб, пшенични хлеб... Не знам да ли сам нешто изоставио. Касније за десерт нудимо: палачинке, штрудлу са вишњама или маком, као и специјалитет куће: суву питу с орасима.
ПЕТРОНИЈЕ: (смешка се) Господине министре, све је по пропису.
БЕСПАРИЋ: Како се теби, Коко, чини ово?
ПЕТРОНИЈЕ: (изненађен)
ТАНКОСАВА: Ово је фантастично... Само, ко ће ово појести? (смешка се) Мислим, нас је само четворо.
БЕСПАРИЋ: Потрудићемо се, Коко. Па и ако нешто остане, неће бити проблем.
ВИДИМИР: Господо, шта ћете сада пити?
БЕСПАРИЋ: Можете ли нам предложити неко вино?
ВИДИМИР: Да ли сте за бело, розе или црвено вино?
БЕСПАРИЋ: За црвено.
ВИДИМИР: Предлажем врхунско француско вино Каберне совињон.
БЕСПАРИЋ: Може. (осталима) Хоћемо ли сви пити вино? (посматра их) Може, за све.
ВИДИМИР: (тихо)Каберне совињон и четири чаше.
ПЕТРОНИЈЕ: Богами, господине министре, имате одличан укус.
БЕСПАРИЋ: Перо, завршен је официјелни део. Ајде да се мало опустимо, ако се слажеш. Ми смо већ, бар три године, на „ти“. Зајеби те формалности.
ПЕТРОНИЈЕ: Важи, Мико. Како кажеш.
ВИДИМИР: (поставља винске чаше и сипа вино)
БЕСПАРИЋ: (узима винску чашу) Људи, изузетна ми је част... и задовољство што сам данас у вашем друштву... Искрен да будем, мука ми је кад треба да идем на југ... због многих ствари... и проблема који су сконцентрисани овде, али на југу има нешто што не можете наћи у другим деловима земље, а то је гостопримство пре свега... и невероватна, али заиста невероватна кухиња. Драги пријатељи, уживајмо у овој чаролији... па да се чукнемо. Живели! (сви се куцају) ...Живела Коко!
ТАНКОСАВА: Живео Мико!
ПЕТРОНИЈЕ: (љубоморно)Видим, прешли сте на „ти“.
БЕСПАРИЋ: Јесмо, па шта? Је л' ти криво? (смеје се)
ПЕТРОНИЈЕ: Ма не. Само... констатујем.
(Свако сипа себи у тањир и полако једу у тишини)
(После пар минута се са разгласа тихо чује Tom Jones „Sexbomb“)
БЕСПАРИЋ: (покушава да буде шаљив) Тома пева о секс бомби, а ми навалили на гурманску бомбу.
ТАНКОСАВА: Баш тако.
ПЕТРОНИЈЕ: Ја имам проблем с притиском. Не бих смео баш оволико, али како да одолим?
БЕСПАРИЋ: Не секирај се нећемо мерити притисак после ручка... Него, кад си се већ јавио за реч зови још једно вино.
ПЕТРОНИЈЕ: (даје знак конобару) Још једно вино, молим.
ВИДИМИР: (доноси вино и сипа га у чаше)
МАЛИНА: (стидљиво)Бојим се биће ми много.
БЕСПАРИЋ: Немојте се секирати. Од вина глава не боли... Ви сте доста повучени, што није карактеристика ваших колега.
МАЛИНА: (тихо)Таква сам.
БЕСПАРИЋ: Каква сам ја имао дружења с новинарима... за памћење.
МАЛИНА: (смешка се)
ВИДИМИР: Господо, да ли могу да послужим дезерт?
БЕСПАРИЋ: Нека се прво даме изјасне.
ТАНКОСАВА: Мени палачинку.
ВИДИМИР: (тихо)Палачинка. (Малини) Ви госпођо?
МАЛИНА: Исто.
ВИДИМИР: (тихо)Палачинка. (Беспарићу) Господине, ви?
БЕСПАРИЋ: Каква вам је та пита са орасима... или тако некако.
ВИДИМИР: То је сува пита са орасима. Попут баклаве, само је сува и пет пута лепша.
БЕСПАРИЋ: Може.
ВИДИМИР: (тихо)Сува пита са орасима. (Петронију)Градоначелниче?
ПЕТРОНИЈЕ: Дај и мени питу.
ВИДИМИР: (тихо)Сува пита са орасима. (удаљава се)
БЕСПАРИЋ: Перо, свака ти част. Ово си организовао за десетку.
ПЕТРОНИЈЕ: Трудим се... Него, гледај па нам уплати нешто. Да и ми жив...
ВИДИМИР: Господо дезерт. (поставља испред свакога и удаљава се)
ПЕТРОНИЈЕ: (министру) Уплати нешто, да и ми мало живнемо.
БЕСПАРИЋ: Да извину ове жене, ђоку ћу да вам уплатим. Јесам ли вам уплаћивао прошле и претпрошле године? Па где су ти новци? Шта су резултати? ...Немој да ми квариш ручак.
ПЕТРОНИЈЕ: Е... јеби га. Ја ти причам, а ти не разумеш... Ма, разумеш ти добро, него зезаш сиротињу. Шта сам могао да урадим с тим парама? Сви траже... Одакле...
БЕСПАРИЋ: И од мене траже. И ти тражиш, а не питаш ме колико имам... Можеш, можеш да, рецимо, смањиш администрацију... ма нећу... еј, пусти ме мало да уживам. Имаш ли душу?
ПЕТРОНИЈЕ: Добро, извини.
БЕСПАРИЋ: Коко, како си ми ти? Не јављаш се за реч. (смеје се) Не можеш од Пере доћи до речи.
ТАНКОСАВА: Добро сам. Палачинка је одлична.
МАЛИНА: Господо, ја бих да идем... Да припремим интервју за штампање. (устаје) Било ми је заиста велико задовољство. (поздравља се са свима)
ПЕТРОНИЈЕ: (Малини)Ја ћу вас испратити до таксија. (устаје и одлази са Малином)
БЕСПАРИЋ: Коко, хоћеш ли самном?
ТАНКОСАВА: Где?
БЕСПАРИЋ: Било где. Где ја ту и ти.
ТАНКОСАВА: Ух, Мико... Ти си диван човек, како да ти кажем не?
БЕСПАРИЋ: (љуби јој руку) Хвала ти, дивна си... Ја сам поново рођен.
ПЕТРОНИЈЕ: (прилази столу и седа) Шта се овде дешава?
БЕСПАРИЋ: Љубав.
ПЕТРОНИЈЕ: Шта?
БЕСПАРИЋ: Љубав, Перо. Шта је ту чудно?
ПЕТРОНИЈЕ: Ништа чудно. (конобару) Донеси да потпишем!
ВИДИМИР: Само тренутак, господине. (одлази до шанка)
ПЕТРОНИЈЕ: Каква љубав, људи. О чему се ради?
БЕСПАРИЋ: Коко, желиш ли остатак живота да проведеш самном?
ТАНКОСАВА: Хоћу.
ПЕТРОНИЈЕ: (запањен)Шта? Ви сте се... оженили... удали... Како, бре?
БЕСПАРИЋ: Ја ти све време причам да је љубав у питању. (приближава се Танкосави и љуби је у образ)
ВИДИМИР: (прилази столу) Господине градоначелниче, изволите.
ПЕТРОНИЈЕ: Шта?
ВИДИМИР: Рачун.
ПЕТРОНИЈЕ: А, да. Где да потпишем?
ВИДИМИР: (показује прстом) Овде господине.
ПЕТРОНИЈЕ: (потписује)
(миистар устаје, измиче столицу Танкосави и помаже јој да устане, она га хвата под руку и полако, сво троје, иду ка излазу)
СТОЈАДИН: Господо, довиђења и дођите нам опет.
БЕСПАРИЋ: Довиђења домаћине. Било је одлично.
СТОЈАДИН: Хвала.
(сво троје излазе из ресторана)
V Сумирање
Лиликина дневна соба годину дана касније. На сточићу су две шољице за кафу и џезва. У соби се налазе Лилика и Танкосава. У позадини се чује нека радио станица која емитује народну музику.
ЛИЛИКА: (испружена на троседу) Шта кажеш, сестро?
ТАНКОСАВА: (уваљена у фотељу) Да се не лажемо, нисам веровала... Још слушаш ову музику?
ЛИЛИКА: Аха. Што?
ТАНКОСАВА: Како можеш? То је данас потпуно аут.
ЛИЛИКА: (смеје се) Море, какав аут? Музика је супер. (пева уз радио)
АЈДЕ ЈАНО, КОЛО ДА ИГРАМО
АЈДЕ ЈАНО, АЈДЕ ДУШО, КОЛО ДА ИГРАМО
АЈДЕ ЈАНО КОЊА ДА ПРОДАМО
ДА ПРОДАМО, ЈАНО ДУШО, НА-НА НА-НА НА-НА...
Шта фали овој песми?
ТАНКОСАВА: Ништа, него је потпуно аут.
ЛИЛИКА: Него, како ти прође?
ТАНКОСАВА: Знаш како? Што се више пењеш све више видиш. Од Страхиње до Мике је, временски гледано, мала разлика... мање од годину дана... Значи, за мање од годину дана ја сам прешла тај пут... од подножја до врха. Када сам се удала за Мику, жено, ја сам прогледала... Он је, наравно, оставио бакицу... венчали смо се... Нисмо хтели да од тога правимо... не знам шта, па смо се венчали у тишини. Да је нешто било и ти би била позвана, буди сигурна... Председник Владе нам био кум. Све је било супер осам месеци, онда Мика изненада... оде, а ја сам ти постала удовица.
ЛИЛИКА: А дедица је л' био навалентан?
ТАНКОСАВА: Ма какви. Тек пар пута и то, како да ти кажем, делимично.
ЛИЛИКА: Како делимично, сестро? То, колико се ја разумем у те ствари, никад није могло делимично. Или јесте или није.
ТАНКОСАВА: Како да ти објасним? Он је, човек, рачунао да јесте нешто урадио, али ја нисам сигурна... или се, бар, не сећам да јесте.
ЛИЛИКА: (смеје се) Па, то и није тако лоше... Можемо ли нас две, после свега, констатовати да смо оствариле циљеве у потпуности, или делимично, или мислиш да нисмо успеле.
ТАНКОСАВА: Ма, какви успеле. (смеје се) Мало је рећи успеле. Ја сада имам империју... Добро, није баш империја, али имам своју производњу, па имам продају... Сећаш се Макадамске улице? Е, а сада имам ланац бутика, што у престоници, што на северу, што овде на југу.
ЛИЛИКА: Како си дошла до производње?
ТАНКОСАВА: Мика ми помогао да приватизујем једну пропалу радионицу. За један евро узмемо фирму и десет запослених. Ко је од радника желео да буде преквалификован, преквалификујемо га, ко није желео отишао на биро. Халу опремимо са двадесет шиваћих машина, примимо још тридесет шивача и кренемо. Сада се ради у три смене. Само штанцују.
ЛИЛИКА: Шта радите?
ТАНКОСАВА: Све, од фармерица какве хоћеш до кошуља и доњег веша... одела, женских комплета, капута, мантила, итд. Све је маркирано. (смеје се) Лепим марке које хоћеш.
ЛИЛИКА: Јесу ли људи задовољни?
ТАНКОСАВА: Где нису. Нема посла нигде. Шта ће? Мора да се ради, али плата редовна. Имам и неке инжењере, знаш како шију...
ЛИЛИКА: Успеваш ли ти све то да држиш под контролом?
ТАНКОСАВА: Имам читав тим модних креатора, стручњака за маркетинг... (звони јој мобилни телефон) Излудех од овог телефона (гледа на дисплеј) Шеф продаје. Извини, морам да се јавим. Хало... Здраво Машо, реци... То је добра вест... Частим кад дођем... Поздрав. (прекида везу) Маша ме обавештава да нам је продаја у овом месецу била већа за 8% у односу на прошли месец... јеби га, сналазимо се... Дајемо робу на кредит, чекове, само да продамо.
ЛИЛИКА: Дакле сестро, успеле смо.
ТАНКОСАВА: Тако је. Успеле смо и више него што смо очекивале... А, успеле смо јер смо биле истрајне, дисциплиноване... то је оно што нам увек фали, мислим на дисциплину...
ЛИЛИКА: И немилосрдно ишле ка циљу.
ТАНКОСАВА: Тако је. Да нисмо успеле да одвојимо посао од емоција, пале би смо, жено, још на првом кораку... код Страхиње. (смеју се)
ЛИЛИКА: Њега само мајка може да воли. (устаје) Него ово мора да се залије. (узима флашу ликера и две чашице)
ТАНКОСАВА: Још пијеш тај ликер?
ЛИЛИКА: (налива чашице) Пијем, па шта?
ТАНКОСАВА: Како да ти кажем, то је сада аут.
ЛИЛИКА: Шта је, бре, аут? Овај ликер?
ТАНКОСАВА: Да.
ЛИЛИКА: А, шта је ин, мајке ти?
ТАНКОСАВА: Па, француски коњак... на пример.
ЛИЛИКА: Е па, француски не служимо... Служимо ликер. Живела ти мени!
ТАНКОСАВА: Живела! (куцају се и отпија мало из чашице) Кад се само сетим колико Мика није волео да се куца.
ЛИЛИКА: Јао, слушај ово! (пева уз радио)
МИЛА МАЈКО
ШАЉИ МЕ НА ВОДУ
ЈЕР МЕ МОЈ ДРАГИ
ЈЕР МЕ МОЈ ДРАГИ
ЈЕР МЕ МОЈ ДРАГИ
КРАЈ ИЗВОРА ЧЕКА
ЈЕР МЕ МОЈ ДРАГИ
ЈЕР МЕ МОЈ ДРАГИ
ЈЕР МЕ МОЈ ДРАГИ
КРАЈ ИЗВОРА ЧЕКА
ИДИ КЋЕРИ
АЛ СЕ БРЗО ВРАТИ...
ТАНКОСАВА: Како можеш то да певаш?
ЛИЛИКА: Шта је с тобом сестро? Песма је супер.
ТАНКОСАВА: (смешка се) Кад ти кажеш да је супер, ајде... Него, ти си мене финансирала једно време. Договориле смо се да ти то вратим без камате, је л' тако?
ЛИЛИКА: Тако је.
ТАНКОСАВА: Па, колико је тога било?
ЛИЛИКА: Колико се ја сећам... око 1.387 евра.
ТАНКОСАВА: (смеје се) Око, а? Да ми то заокружимо на 1.400?
ЛИЛИКА: Како ти кажеш, може и на 1.300 ако си у шкрипцу. Ја сам то радила из задовољства.
ТАНКОСАВА: Значи, 1.400 па пута десет... једнако 14 хиљада евра.
ЛИЛИКА: Шта, пута десет? Каквих 14 хиљада?
ТАНКОСАВА: (отвара торбицу и вади новац) Лили, донела сам ти 14 хиљада евра. То је твој део. (смеје се) Ко још даје толику камату за годину дана?
ЛИЛИКА: Немој да претерујеш, то је много пара.
ТАНКОСАВА: Да није било тебе, ја бих и даље била у Макадамској... гутала прашину и... ко зна шта све не. (гледа је у очи) Зарадила си ти ово, буди сигурна (пружа јој новац)
ЛИЛИКА: (узима новац) Сестро, живела ти мени! (куцају се)
ТАНКОСАВА: Сећаш се кад си ми позајмила двеста евра да испатим Марију? Те ноћи нисам могла ока склопити, само сам размишљала како да ти вратим те паре. За мене је то тада био велики новац... Њу сам плаћала стопедесет, а мени је остајало, отприлике, исто толико... Било ми је жао, муж јој остао без посла, мало дете... а ја сама, јеби га.
ЛИЛИКА: Јесам ли ти ја, барем сто пута, рекла да емоције избациш из пословног дела живота? То ћете уништити, сестро.
ТАНКОСАВА: Шта ме брига. Сама сам... Знаш ли ти... ово нисам ником причала. Знаш ли ти колико је моје богатство? ...Више од... (смешка се) неколико милиона евра. Шта ће то мени? Нека траје док сам жива...
ЛИЛИКА: Не свирај, молим те. Ти си млада, бре. Какво је то размишљање? Немаш ти сто година па да тако размишљаш. Удај се, сестро... али, овог пута (смеје се)укључи емоције, па ћеш имати за кога да живиш... А, кад остариш, неки ће се балави клипан, наводно, заљубити у тебе... и све из почетка.
ТАНКОСАВА: Добар ти овај ликер. Поправља расположење. Суни још један.
ЛИЛИКА: (задовољно)То, сестро. Такву те волим. (сипа ликер у чашице)
ТАНКОСАВА: А и музика ти се нагло поправила. Живела ти мени сто година, а после ћемо се договорити, шта и како. (куцају се, отпија мало и наставља да пева уз радио)
ЗАСПАЛА САМ ТИХО МИРНО, ДЕВОЈАЧКИМ СНОМ
У СНУ МИ ЈЕ ДРАГИ ДОШО, МИО СРЦУ МОМ
ПРУЖИО МИ ВРЕЛЕ УСНЕ ДА ИХ ЉУБИМ ЈА
А У НЕДРА РУКЕ ПРУЖА ДА СЕ ПОИГРА
ИЛИ ЉУБИ ИЛ ОСТАВИ, ДА ЈА МИРНО СПИМ
ПОЛУДИЋУ, ИСКОПНИЋУ НЕ ИГРАЈ СЕ С ТИМ
Од кад нисам чула ову песму, жено.
ЛИЛИКА: Ја ти кажем, а ти га нешто тупиш... баш га чавуљиш (смеју се)
ТАНКОСАВА: Не могу... Не знам како да ти објасним... Како ти успеваш човека да вратиш у колосек, то је невероватно.
ЛИЛИКА: Још да нађеш љубав свог живота, и решено је све.
ТАНКОСАВА: Како, жено? Како, кад сам се ја играла осећањима других... Како да им верујем да нису са мном само због новца?
ЛИЛИКА: Мораћеш, сестро, да му верујеш. Без поверња то не иде.
ТАНКОСАВА: Што се ти не удаде, кад већ све знаш?
ЛИЛИКА: Мој случај је мало другачији... знаш ти то добро.
ТАНКОСАВА: Ма, знам. Зезам те... Ајде да се нас две сада начукамо. Ко га јебе, искључићу мобилни (искључује мобилни) ...сипај још један тај твој фамозни, невероватни, најбољи... непревазиђени... јебем ли га какав све не, ликер...чић.
ЛИЛИКА: (налива чашице)
КРАЈ
