недеља, 22. мај 2022.

Наташа Маринковић и Никола Лубардић

0 коментара

Склапање


Под сунцем вечним

размишљам Како пустиња пружа

Ништа,

Понизност, варку и лобање.


Фатаморгана,


Да ли је истина која песак времена љуби душе, илузија која низ ветар протиче?

Неће јецај трајати.

Кад почнем обневидети невидом,

Вучијим пешчаним временом,

Дине ЋЕ говорити непознатим.

Хтела Сам, Хтели би...


Низ пршљен памтити прадревни, намирисани задах!

Препознала Сам Те!


Кости уплетене врелином пламтећом

Белином двају изгубљених, залуталих у недозив,

У заносу векова, тела!



Јецај празнина

У распуклом сјају митрила заслепила.....

Ти памтиш непотребно вечерње светло

Тог света пољубаца ОД преваре,

лажно сумпором, да исцели песак ОД костију.

Препознала Сам... ништа,

Препознала Сам... тугу,

Претворила у јецај.


Растворила потпуно, невидљиво изобличено

у тишини, умножено ван себе,

љубављу сунца и месеца.


Безобличан и изобличен собом и њом рађам СЕ из ње,

нестворен сновиђењем


Првобитног, неизрецивог тајног појања.


У њих невидљивих двоје

Безброј жеља претачу у крхко ведро, које личи сунцу над дином,

неухватљивим, обрисом безобличних.


Њихова тела, она памте, прадавни мирис, тишину

Руке бескрајног његовог додира и токове сазвежђа.


Све то,

Знала Сам већ!

Нити ЋЕ умети свет, да пресвуче у светлост и ПОДАРИ Мени.


Остао је само загрцнут глас,

Са врелим далеким парчетом звезде, претворене мојим

прегризеним, сувим, заглављеним у грлу.


Старим Тако, не чујем да пролази смрт КРОЗ и поред мене.

Тако не говорим,

СВИМА Сам...


Он је надмено личио САМОМ СЕБИ.

Само Сам био, Тако је говорио

да НИСУ и не умиру они Који су

су из пустиње.


Задовољни ЋЕ увек собом, у СЕБИ у овом БИТИ свету овим и овим светом у СЕБИ.


Пресвлачио је Мој и Наш ум

да га не вуче хука,

на том изгужваном, остарелом мерењу Дана.


Постоји прапочетак

Постоји и УМЕТНОСТ буђења,

Постоји УМЕТНОСТ без објасњења гласа Како нестаје и настаје смрт

Постоји УМЕТНОСТ смрти,

Постоји УМЕТНОСТ тишине...


Али, ко би СЕ усудио да СЕ на њу огреје, када СЕ духом

оставе страхови и рањене напрслине костију

У наборима вечности.


Знам, стићи ћете ОВАМО,

Ми ЋЕМО СЕ СРЕСТИ.


Наташа Маринковић, сликар

Никола Лубардић, ак. сликар, фрескописац

Прочитај још...

Архива чланака

 
Д.М.Драма © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА ТМ