Као да је прошло лето,
ноћима већ студен бије.
Облак бушан к`о решето,
тврђаву нам стару мије.
Уметници светски, наши,
мајстори су свог заната.
Свирају нам, све се праши,
к`о да раде из ината.
На клавиру и гитари,
музичари дични, славни,
виртоузи то су прави,
у том свету – увек главни.
Публика је наша – светска.
Баш нам таква чуда годе.
У глави нас понос пецка.
Сви путеви у Ниш воде.
Музичари звуке плету,
свирка нежна као свила,
јасно је већ целом свету,
не може се без Нишвила!
