Учитељица
Када нас види рашири руке,
одагна бриге, невоље, муке...
Погледом једним пробуди мај,
врати нам осмех и оку сјај.
Она је наша подршка, храброст
и међу нама увек је мост.
Она је неко веома важан.
Она је стуб, темељ снажан.
Са великим У се не пише,
али је све и много више.
Она нам нуди загрљај, раме,
када нам нема тате и маме.
Она је вила! Претвара бриге,
у златна слова из школске књиге.
Напуштена школа
На осамку запуштена
о дечијој граји сниш,
али звоно од камена
у школи ми шапну - спиш!
Крио сам се ту некада
нису слике замагљене,
бежећи од свога стада
и од траве некошене.
Загледан у призор сиви
док са звона капље роса,
ја пожелех да оживи,
школа моја - мог пркоса!
Како тужно одолева
запуштена, усамљена...
Мили Боже, шта ли снева
школска табла поломљена?
Поцрнеле и завесе.
Оронуо димњак мрачи.
Нико окно да затресе,
ново доба да означи.
