Леп и сунчан пролетњи дан је измамио људе у шетњу, а пилоти 117. ловачко-авијацијског пука су украшавали небо широким и танким белим пругама.
Мајор Стојан Бановић је седео у скученој кабини суперсоничног ловца пресретача МиГ-21 припремајући га за улогу уљеза. Јуриће га двојица његових младих колега из ескадриле.
„127. на почетну позицију“ – Стојан је, чувши официра за навођење, одмах усмерио свој ваздухоплов ка задатој почетној позицији. Кроз три минута је већ био изнад договореног оријентира и о томе обавестио официра за навођење, који му је одмах дао инструкције – „127. курс 90, висина 3.000, брзина 900.“
„Разумео. Пењем на 3.000, курс 90, брзина 900“ – рутински одговори мајор чекајући да га нападну његове младе колеге.
После пола минуте Стојану је запиштао уређај који га је упозорио да се налази у радарском снопу другог авиона због чега он нагло повећа брзину те палицу благо повуче к себи. Врло јака сила, коју је трпео због тог оштрог маневра, га је потпуно залепила за седиште, што њега није бринуло, јер је знао да то неће трајати дуже од неколико секунди. Међутим, овог пута је неочекивано изгубио свест.
Мајор Бановић се пренуо као из неког дубоког сна те је одмах скоро панично осмотрио простор испред авиона па, пошто је установио да је на безбедној висини, обори поглед те летимично прегледа инструменте. Схвативши да је са авионом све у реду он опет поче да осматра простор у свом видокругу па, пошто није видео младе колеге који су га, чинило му се, до малопре јурили, он позва официра за навођење – „Стрела, овде 127.“ – па понови позив – „Стрела! 127. да ли ме чујеш?“
„127. овде Барјак, идентификуј се.“
„Барјак!?“ – зачуђено реагова Стојан.
„127. идентификуј се!“
„Л14, нисам наоружан. Изнад Бијељине сам. Имам доста горива да се вратим у Рупу.“
„127. видим те, изнад Шапца си, настави у курсу 10, висина 2.000, брзина 800. Прилазе ти пратиоци који ће те допратити до ливаде.“
„Разумео, курс 10, висина 2.000, брзина 800“ – одговори Стојан чудећи се откуд он изнад Шапца и зашто му шаље пратњу као да је непријатељски авион.
„Видим пратиоце, али их не могу идентификовати. Авиони су ми непознати са непознатим ознакама. Шта да радим?“
„127. које ознаке ти имаш?“
„Југословенског ратног ваздухопловства“ – са чуђењем одговори мајор.
„127. у реду је, прати инструкције пратилаца.“
„Да ли сам заробљен?“
„127. овде твој леви пратилац. Да ли се чујемо?“
„Чујемо се.“
„127. прати авион испред тебе. Ја ћу бити иза. Да ли си разумео.“
„Разумео.“
Пошто је рутински спустио свог МиГ-а на оштећену писту Батајничког аеродрома, мајор је наставио да прати возило које га је рулном стазом водило према хангару испред кога је било необично много људи. Док је рулао све време осматрајући аеродром на коме је био више десетина пута, чудио се што око себе види само рушевине и шут. Пошто је зауставио авион, механичар постави мердевине уз авион, попе се уз њих те му поможе да изађе из кабине.
Стојан је збуњено гледао присутне, а они њега, чинило му се, још збуњеније.
Одмах му је пришао висок и стасит официр у плавој униформи, сличној оној која је њему остала у подземном објекту Клек, што га је радовало, али га је бринуло то што овај на шапки између орлових крила нема петокраку звезду.
„Ја сам пуковник Драган Јовић, командант аеродрома Батајница“ – рече му пуковник и пружи му руку. Стојан га збуњено погледа, а онда бојажљиво прихвати пружену му руку – „Мајор Стојан Бановић...“
„Стојан Бановић?“ – понови пуковник.
„Да. Ми се знамо?“
„Причаћемо у мом кабинету“ – љубазно му рече командант.
Уђоше у скромно опремљен кабинет команданта аеродрома те поседаше на фотеље клуб гарнитуре.
„Друже пуковниче, шта се ово десило са аеродромом?“
„Све ћемо разјаснити. Ово је капетан Бандић, официр безбедности. Дакле, ово што сте видели напољу, те рушевине и шут, то су све последице НАТО агресије!“ – пуковник погледа мајора Бановића очекујући од њега неки знак главом или очима којим би му потврдио да је он упознат са тиме – „Знате да је НАТО извршио агресију на нашу земљу?“
„НАТО!? Агресију!? Не знам. Када!?“ – Стојан поскочи из фотеље од изненађења – „А, Жељава? Клек нису могли да униште...“
„Клек? Душа ме били за тај аеродром. Ево, сад ћете видети“ – пуковник седе за рачунар – „Клек, нажалост, сада изгледа овако.“
Мајор Бановић запрепашћено зури у слику урушеног подземног дела војног аеродрома код Бихаћа па онда погледа пуковника па опет у рачунар као да не верује сопственим очима – „Немогуће. То је Клек, нема сумње, али је немогуће. Ја сам данас, јутрос полетео са тог аеродрома. Јесу ли користили атомско оружје? А, Бихаћ? Породица ми је у Бихаћу!“
„Друже мајоре, Бихаћ нису...“ – већ на самом почетку пуковник застаде, јер је чуо куцање на вратима – „Слободно!“
„Господине пуковниче, погледајте ово?“ – улазећи у кабинет му рече заставник Миловановић те му пружи техничку књижицу авиона којим је долетео мајор Бановић – „Погледајте ово.“
„Друже мајоре, извините али морам да вас питам, који је данас датум?“
Бановић погледа пуковника – „Молим вас, немојте се шалити са мном. Шта је било с Бихаћем?“
Пуковник му пријатељски стави руку на раме – „Молим вас, веома је важно да ми кажете који је данас датум. Не шалим се, то може све да реши!“ – пуковник га је све време пријатељски гледао те понови – „Молим вас.“
„26. мај“ – невољно му одговори мајор и настави – „Сада ја вас молим да ви мени кажете, шта је са Бихаћем? Молим вас, породица ми је тамо. Ако су користили атомско оружје...“
„Нису користили атомско оружје и нису они уништили подземни објекат Клек. Он је срушен још пре седам година, почетком грађанског рата у Југославији...“
„Шта!? Пре седам година? Молим вас! Па, ја сам јутрос полетео одатле“ – прекину га мајор.
„Друже мајоре, нисте ми одговорили на питање о датуму. Данас је 26. мај, које године?“
„Шездесетдевете“ – изговори Бановић рутински не придајући томе било какав значај, јер му даје опште познату информацију, само му није јасно зашто пуковник толико инсистира на томе.
„Све говори да је тако. Последњи преглед на авиону је извршен тог датума, а на авиону су ознаке ЈНА. Само сте се ви некако...“ – пуковник га погледа па, не завршивши реченицу, напрасно пређе на следеће питање – „Које сте годиште?“
„1936. Не рекосте ми, јесу ли добро људи у Бихаћу?“ – опет Бановић постави питање које је за њега у овом тренутку најважније.
„Добро су, мајоре, добро и, молим вас, извините за тренутак“ – рече му пуковник те се окрену ка официру безбедности – „Бандићу, молим те пошаљи возача по мог оца. Хитно је.“ Пуковник онда устаде, направи пар корака те стаде поред мајора Бановића – „1936. кажете. Да ли можда познајете мајора или потпуковника Јовића, Марка Јовића?“
„Како да не знам. Потпуковник. Био ми је до скоро командир ескадриле, а прошлог месеца је добио прекоманду овде на Батајницу. Он је... Он је овде командант 204. лапа... Па да, зовите њега. Он ће вам све потврдити. Ми смо одлични пријатељи.“
Пуковник више није имао никакву дилему у вези са тим ко му је дошао „у госте“, па је више за себе констатовао – „Ви сте се, значи, вратили...“ – и после краћег размишљања се опет обрати Стојану – „Марко ми је отац. Чика Столе, Марко Јовић, сада генерал у пензији, је мој отац.“
„Не, не, немојте то да ми радите. Његов син јесте Драган, али дете има тек дванаест-тринаест година... Па, молим вас, ја сам частан човек. Немојте се играти са мном!“ – погледа пуковника оштрим погледом, а затим га озбиљно упита – „Мислите ли да сам луд!? Јесам ли ја заробљеник, друже пуковниче?“
„Не мислим да сте луди, а нисте ни заробљени. Налазимо се у ситуацији коју је јако тешко схватити... Ако можете не секирајте се због тога, а ја као што видите одавно више нисам дете. Једно време сам и ја био на служби у Бихаћу...“
Пуковник Јовић, под јаким утиском изазваним Стојановим изненадним васкрснућем и тајнама којима је обавијен случај нестанка пилота ЈНА из 1969. године, седе на фотељу до њега – „Чика Столе, ваш син се зове Милан, а ћерка Стојанка, је л` тако?“
„Тачно је да се мој син зове Милан, али ћерку немам. Погрешили сте. Помешали сте ме са неким...“
„Да, да, заборавих да је она рођена после вашег нестанка, а са вашим Миланом сам се често виђао. Он је био пилот у Загребу у транспортном...“
„Молим вас... Лепо сам вас замолио да ми то не радите. Ако мислите да сам полудео зовите психијатра. Не могу тако више да разговарам!“ – нервозно Стојан устаде те крену ка прозору.
„Чика Столе, сада ће доћи мој отац...“ – пуковник га погледа, а затим обори поглед – „Он је већ оматорио, има седамдесет година, а ви се нисте ништа променили. Као да имате тридесетак...“
„Па, ја и имам толико, аман човече. Па, рекао сам вам то већ!“
„Радили сте тај маневар и... Шта се десило?“ – питомо га упита пуковник.
„Не знам. Радили смо ЛПД као и обично и... И после извршеног маневра све је некако нестало. Не знам. Ништа ми није јасно, ни како сам се створио изнад Шапца, ни где су остали. Мора да ме је тај нуклеарни талас, кога ја нисам ни видео, бацио...“
„Не, није било никаквог нуклеарног рата. А, сећате ли се, где сте били све то време?“
„Које време, побогу?“
„Данас је 16. август 1999. Тих тридесет година.“
„Ма, каквих тридесет година, молим вас. Лепо сам вас замолио... И опет вас молим, престаните с тим!“ – Стојан више није знао ни како да реагује на све те информације које су се њему чиниле нетачним или немогућим, а није ни имао начин како да их провери. Тако жестоко сабијен између та два света, лажног и истинитог, он сам уопште није могао ни да наслути који је од њих прави. Све што би видео око себе би му деловало стварно, али у исто време и немогуће. Толико је слуђен да не зна ни шта би могао да предузме ако би којим случајем успео да установи да је све то што слуша и гледа истина.
С друге стране, као породичног пријатеља, Драган покушава да га како зна и уме уведе у стварност и тако га на неки начин заштити и припреми за испитивања и истраживања која га чекају кад за ово сазна Генералштаб.
Настаде тајац. Док је пуковник Јовић, ишчекујући да му се појави отац, размишљао у ком правцу да усмери своја наредна питања у кабинет без куцања уђоше неки њему непознати официри.
„Господине пуковниче...“ – сигурним гласом му се обрати један од официра показујући му некакав папир – „Ја сам пуковник Милић, а ово су официри из јединице Кобре. Ми смо овлашћени од стране начелника Генералштаба да преузмемо лице, а ви, молим вас, медијима, нити било коме другом, о овоме немојте ништа причати. Ни реч! Ово се није догодило! Да ли ме разумете?“
„Разумем!“ – пуковник Јовић застаде те погледа мајора Бановића који је као слуђен стајао и посматрао официре око њега.
„Господине мајоре, ми смо из Генералштаба Војске Југославије...“
„Југославије!?“ – збуњено га прекину мајор Бановић.
„Да, Југославије...“ – одговори му пуковник Милић – „Ви ћете сада кренути са нама.“
„Значи ипак сам заробљен...“ – потиштено рече мајор – „Не разумем, па ја сам југословенски пилот.“
„Знамо ми то господине мајоре и немате разлога за бригу. То је редовна процедура“ – рече му врло љубазно пуковник, а онда се обрати својим пратиоцима – „Изађите на споредни излаз. Гужва је, нема потребе да пролазимо кроз шпалир људи.“
Само што двојица официра изведоше мајора на споредни излаз у кабинет команданта аеродрома уђе пензионисани генерал Јовић.
„Господине генерале, молим вас оставите нас само минут саме“ – учтиво му се обрати пуковник Милић, а онда се окрену ка команданту аеродрома – „Господине пуковниче, шта знате о овом човеку?“
Пуковник Јовић гледајући у патос помисли – „Ко ће нормалан да ти поверује, зато ћути и прави се блесав“ – а онда подиже поглед и тихо рече – „Ништа, господине пуковниче.“
„Ништа?“ – зачуђено понови пуковник Милић и додаде – „Добро! Ако се ипак нечега сетите, јавите ми. И... И, због озбиљног пропуста у обезбеђењу овог ванредног догађаја, погледајте само шта је људи око хангара, као да је пијац... Спремите се да предате дужност команданта аеродрома, јер идете у пензију. Решење се већ пише!“
„Пензију!? Па ја имам одличну службену оцену, а немам ни близу довољно година стажа!“ – запрепашћено реагова командант аеродрома.
„Само се ви спремите. Довиђења, господине пуковниче!“ – рече му пуковник Милић и изађе у ходник, а забринути пензионисани генерал Јовић уђе у кабинет свога сина.
Мајор Бановић је већ седео у џипу Војне полиције са затамљеним стаклима и мирно посматрао објекте у улицама кроз које су пролазили. Код железничке станице се укључише у Немањину улицу да би код Славије наставили ка Бањици. Када је угледао порушене зграде Генералштаба, изненађен призором, исколачених очију погледа полицајца до себе, руком показа у правцу једне од зграда, ал ништа не рече.
„Ипак је био неки рат“ – помисли Стојан схвативши да треба да буде мудрији и не показује јавно своја осећања – „У оваквим ситуацијама је најбоље правити се блесав“ – закључи мајор у себи.
Пошто је џип ушао у касарну полицајци су преузели Стојана и одмах га увели у зграду. Брзим кораком се попеше на други спрат, где га уведоше у овећу канцеларију, у којој су већ била тројица пуковника. Када угледаше Бановића, они устадоше и поздравише се с њим. Људи који су га довели изађоше у ходник.
„Седите господине, или је можда боље рећи друже мајоре?“ – рече му један од пуковника и руком му показа фотељу. Пошто је Стојан кренуо да седне на столицу која му је била најближа, пуковник га заустави и замоли да седне баш у фотељу. Стојан са страхом седе у њу, а пуковник му наизглед шеретски рече – „Ма, то је свеједно, него, знате како је... Лепше је у фотељи.“
У суседној канцеларији је седео врло скромно обучен цивил, који је неким веома чудним покретима руку око сопствене главе покушавао да успостави контакт са Стојановим мислима.
„Друже мајоре, ја сам пуковник Мишић, а ово су пуковници Петров и Џаџић. Молим вас да се на почетку представите: чин, име, презиме, формацијска дужност и ВЕС“ – рече му пуковник Мишић.
„Мајор Стојан Бановић, пилот-ловац, 31503. Могу ли да вас питам нешто?“
„Питајте.“
„Мени су рекли да ме воде у Генералштаб. Видео сам да је нова зграда Генералштаба срушена па ме интересује, где смо ми сада?“
„Овде је сада смештен Генералштаб Војске Југославије.“
„Војске Југославије?“ – погледа га мајор па одмах настави – „А, да ли генерал Шумоња зна да сам овде?“
„Ко?“ – збуњено га упита пуковник.
„Начелник Генералштаба, генерал Милош Шумоња“ – понови мајор.
„А, генерал...“ – пуковник покуша да прикрије чињеницу да је изненађен овим питањем те да не зна ко је генерал Шумоња – „Да, да. Зна генерал. Него, друже мајоре испричајте нам све чега се сећате у вези са вашим последњим летом.“
Док се цивил у суседној соби ваљао по поду покушавајући да пронађе најбоље место одакле би могао да се конектује на Стојанове мисли, Стојан је био уплашенији него икад.
„Јутрос у десет сати смо почели са редовним вежбовним активностима...“ – поче Стојан бојажљиво да одговара на постављено му питање, али га пуковник Мишић одмах прекину – „Молим вас, реците и датум. Дакле, данас, датума тог и тог смо радили то и то.“
Мајор Бановић се нерадо исправи – „Данас, 26. маја 1969. године“ – Бановић застаде те значајно погледа Мишића схватајући да је баш датум кључ свих његових недаћа, а онда бојажљиво настави – „Радили смо редовне вежбовне активности, ЛПД класично из задње полусфере, два на једног. Вршећи том приликом маневар избегавања нападача за тренутак сам изгубио свест. То стање није могло трајати дуже од пар секунди, јер бих у супротном погинуо, ако ме разумете. Авион би се неконтролисано зарио у земљу. Када сам дошао себи авион је био исправан и на безбедној висини, али више није било ниједног учесника вежбе. Ја сам се налазио изнад Шапца, а требао сам да будем у рејону Бијељине...“ – Стојан бојажљиво прво погледа пуковника Мишића, а затим и остале па настави – „Матични аеродром ми је Жељава код Бихаћа... Не знам шта се то десило. Заиста не знам. С ким смо ми то ратовали? Да ли сам ја жртва тог нуклеарног рата или не?“ У том тренутку сви заћуташе, јер се из суседне канцеларије зачуо необичан врисак.
„Одмах се враћам!“ – рече пуковник Петров и истрча из канцеларије те попут муње утрча у суседну канцеларију. Сав задихан је са врата гледао цивила који се држао за главу – „Шта би, професоре?“
„Не могу никако да успоставим контакт са њим. Морам бити поред њега. Уведи ме унутра...“ – рече му цивил те устаде и приђе пуковнику очекујући да га уведе у суседну просторију и омогући му да седне поред Стојана. Тако и урадише.
„Ово је професор психологије Стевић. Он ће бити присутан...“ – рече пуковник Мишић мајору Бановићу па се обрати колеги Петрову – „Изволите господине пуковниче!“
„Господине мајоре, да ли се сећате нечега... Нечега из тог периода прелаза с једне на другу позицију, како сте рекли од Бијељине до Шапца?“ – упита га врло љубазно пуковник Петров.
Стојан, осетивши да професор све време пиљи у њега, покушава да се постави тако, да овај не може да га гледа у очи – „Господине пуковниче, не знам. Заиста не знам. Не знам ни ко сте ви, ни којој војсци припадате. Искрено речено, не знам ни којој држави припадате и, право да вам кажем, ја сам сада овде, како се то у народу каже, као да сам пао с крушке. Не знам више ни ко сам ја. Зато вас молим да уважите то моје стање и да ми кажете како су људи у Бихаћу? Мене то највише занима. Тамо ми је остала породица па ако је ипак, због подземног објекта Клек, или због не знам чега, био тај нуклеарни рат да ми то поштено кажете. Молим вас, мени је то јако важно. Због породице...“
„Није било никаквог нуклеарног рата. Бихаћ је нетакнут, бомбардовали су само Србију и Црну Гору!“ – покуша пуковник Џаџић да га опусти, не знајући да је Стојан већ видео слике уништеног подземног дела аеродрома Жељава.
Стојан скочи из фотеље, одмаче се корак-два и гласно им, као у паници, повика – „Зашто ме лажете!? Мислите ли да сам луд? Или глуп? Видео сам слике уништеног објекта Клек, а пуковник не зна ко му је начелник Генералштаба! Зашто ме лажете? Шта је било са Бихаћем? Ко је овај цивил? Где сам ја сада?“ Тада професор направи чудан израз лица и рукама крену да прави некакве кругове око своје главе што је Стојана још више уплашило те се приљуби уз зид. Пуковник Џаџић му полако приђе те крену руком ка њему да га пријатељски потапше по рамену и охрабри. Мајор Бановић, схвативши то као напад, са два-три дуга корака дође до отвореног прозора и наглавачке искочи на бетонски паркинг.
„Шта уради то, будало једна!“ – пуковник Мишић се издера на професора и крену до прозора да погледа шта је било са Стојаном. Док тројица пуковника кроз прозор гледају беживотно тело пилота-ловца Стојана Бановића, професор им се, седећи у фотељи, задовољно обрати – „Имао сам га. Само да је потрајало још коју секунду, конекција би била комплетирана.“
Изнервирани пуковник Мишић се хитро окрену ка професору и бесно му рече – „Не знам ко је луђи, ти или онај ко је измислио ту вашу фамозну групу шездесетдевет? Марш напоље!“
„Полако господине пуковниче. Полако...“ – огласи се пуковник Петров – „Професор је уважени члан групе. Не можете се њему тако обраћати“ – а онда, погледавши Мишића право у очи, настави – „Вама, колико видим, још увек ништа није јасно. Баш ништа?“
„Шта ми то није јасно?“
„Боже драги, како не видите коинциденцију...“ – полако и тихо му говори Петров, као психијатар пацијенту – „Шездесетдевет!? Схватате?“
„Не!“ – кратко му одговори Мишић.
Петров гласно уздахну, пружи руку професору и тихо му рече – „Ајмо професоре. Овде се неке ствари никада неће разумети. Џаба се ми трудимо...“ – затим се окрену ка колегама и врло гласно им даде савет – „Књиге у руке, господо. Књиге! Ми немамо атомско оружје, једино нас знање може сачувати!“
Пошто је пуковник Петров затворио врата за собом, Мишић збуњено погледа колегу Џаџића – „Ко је овде луд? Боже, што ли им дозволисмо да присуствују истрази?“
„Којој истрази? Ја нисам присуствовао никаквој истрази. О чему причате?“ – одговори му пуковник Џаџић и изађе из канцеларије.
Пуковник Мишић остаде сам у канцеларији на чијем зиду је био залепљен цртеж пахуље. Накратко погледа тај чудан цртеж, одмахну руком и замишљено приђе прозору с намером да још једном погледа леш несретног човека и тада схвати да леша више нема.
