Трут

Лети, лети,

лети трут,

задихан и

знојав сав,

тражи неки

цветић жут,

или розе,

или плав.

Када нађе

цветић тај

неће полен

с њега брати,

већ ће се

на њему, знај,

врло дуго

одмарати.

Лежаће на

малом цвету,

вртеће се

лево-десно,

као да је

сам на свету,

неће њему

бити тесно.

А, пре него што

сунце зађе

одлетеће

с вољом јаком,

да женицу

своју нађе,

да му прави

штрудлу с маком.

Прочитај још...

Мрав

Мрав је биће врло вредно,

пере, пегла, плете, шије.

И није му баш свеједно,

када јака киша лије.

Мрав је биће врло спретно,

струже, кује, фарба, кречи.

Осећа се врло сретно

када ради, ал без речи. 

Мрав је биће врло свесно,

сеје, жање, бере, сади.

Никада му није тесно,

читав живот само ради.

Прочитај још...

Свећа

Шта је живот, ако није свећа?

И то она што полако гори.

Да ли је мала, или можда већа?

Питање је што нас читав живот мори.

И под стаклом равним гори свећа нека

Заштићена тако од ветрова снажних

Њен пламен је, увек, најдужега века

Попут оних горштака из времена давних. 

И под жаром сунца гори нека свећа,

Криви се и топи, на подлогу пада

С разлогом се пита, постоји ли срећа?

Хоће ли се усправити, ил’ се џаба нада?

Нека трећа свећа на промаји гори

Пламичак јој танак као косе власи

Треперећ на ветру за живот се бори

Гордо стоји и пркоси, ал’ се брзо гаси.

Прочитај још...

Има ли горе живих?

Лежимо,

хладни и непомични.

Испреплетани.

Набацани,

без реда и разлога.

Остављени,

без милости и саосећања.

Заборављени.

Јама нам је постеља,

мемљива и хладна.

Тамница.

У њој се преврћемо,

усправљамо,

падамо,

дозивамо.

Сунцу се надамо.

Спасите нас

ове тамнице

недостојне и крваве,

овог тешког сна,

понижења.

Има ли горе живих?

Дозивамо живе,

не чују нас.

Букагије нам ножем

за грло везане.

Попети се не можемо.

Кад би нам се сунце

још само једном осмехнуло,

опет бисмо се родили

и истог трена, к`о људи,

поново умрли.

Прочитај још...

Излаз

Трчим,

а не бежим.

Осврћем се...

Осећам тежину

претрпане празнине

простора овдашњег.

Гледам,

како празна светлост

ствара таму.

Слушам,

како празна реч

рађа сумњу.

Стојим,

а не мирујем.

Осврћем се...

Осећам хладноћу

букагија тешких

времена садашњег.

Кушам,

бљутаво верујући

да је слатко.

Миришем,

миришљаво мислећи

да је смрад.

Пливам,

а воде нема.

Осврћем се...

Прижељкујем,

да се тамница осветли,

а ланац прекине.

Улазим,

широм отворених очију,

а као да жмурим.

Ћутим,

сигурнији него икад,

десиће се!

Прочитај још...

Од славе до пензије

Чекајући пуцањ за трке почетак, 

размишљам тако у погнутом ставу. 

Шта ако не будем брз као метак?

Хоћу ли успети да сачувам славу?

Терајући ме да увек будем само први,

(Неважно је да л’ сам други или пети)

Систем ми прети да ће да ме смрви,

да ћу да осванем разапет на мети.

И док чекам пуцањ за почетак трке,

мисли ми лутају у погнутом ставу.

Све ми се чини: шансе су ми мрке.

Шта ако испадне да сам у праву?

Уплаши ме пуцањ за трке почетак.

Ноге ми се просто везаше у чвор.

Да л’ ми то освану црни петак?

Ил’ у мене уђе онај нечастиви створ?

И док ноге једва раздвајам у корак,

покушавајући до задатог циља стићи,

нисам више метак, сад сам само ћорак,

због чега циљу, више, не могу ни прићи.

Сећам се некад сам млео као млин.

Све ми је, некако, пребрзо прошло.

Сад морам да окачим копачке о клин,

јер за пензију је, изгледа, време дошло.

Прочитај још...

Шарена шума

Преко брда сребрнога и кристалне реке,

крај широког плавог мора и дуге далеке,

испод нашег златног сунца и црвених звезда,

налази се мала шума пуна птичјих гнезда.  

У њој живе чудне птице, различитих боја,

носе перје разнобојно и различитог кроја.

Ту су: сова зеленкаста, јаребица плава,

кукавица љубичаста, сврака белоглава...

Ласта носи жута перца, а гугутка лила,

Изнад шуме лети голуб, носи бордо крила.

Над чаробном шумом овом, разне боје лете,

ал’ је нећеш никад наћи, ако ниси дете.

Прочитај још...

Стојков Рекорд из педесетдевете

Летње је подне. Седим сам у соби и покушавам да напишем некакав новински чланак, кад зачух гласно – „Трас!!!“ Учини ми се да ми је неко, неким чврстим предметом, ударио по аутомобилу који је, иначе, прописно паркиран испред гараже те брзо истрчах напоље те стадох испред кратког степеништа које води на улицу. Док ме трем, који се надвио нада мном, штити од јаког сунца, пажљиво посматрам своја кола. „Чини ми се да су у реду“ – помислих.

У кући, преко пута моје, живи неки масни, задригли и дебели алкохоличар Стојко. Он је један од оних људи који су увек намрштени и лоше расположени. Мрзи сваког становника улице, а њега (за дивно чудо!) нико од комшија не воли. На први поглед то је и логично, кад он никог не воли – да ни њега нико не воли, али увек имаш неког контраша који у инат свима воли баш оног кога сви мрзе, или мрзи баш оног кога сви воле. На сву срећу такав се, до сада, није доселио у нашу улицу. На травњаку испред Стојкове куће се разбашкарио његов Опел. Е сад, да л’ га је он стварно лоше паркирао, ил’ га је у журби само тако оставио, не знам. Углавном, на пар метара од Опела је паркиран паук. Неки брижни комшија, који воли да је све по пропису, је позвао еколошку инспекцију, инспектор позвао Паркинг сервис, а они послали интервентну екипу на терен која сад покушава да осмисли акцију подизања Рекорда из 1959. године. Тада су кола правили од гвожђа па видим да им неће бити лако. Из камиона изађе неки млађи жгољави момчић који, док хода, прво нагло подиже пете па тек затим пушта корак, тако да изгледа као да хода на федерима. У тренутку ме врати тридесетак година уназад и подсети ме на једног другара који је исто тако ходао. Обилази цупкави паука и упути се ка Рекорду. Чини ми се да с пажњом осматра возило споља па бих рекао да је он у овој интервентној екипи главни. Стаде поред задњег точка, сагиње се, гледа и опрезно пипка прагове и каросерију коју је појела корозија к’o државу корупција. Кад га гледаш из даљине мислиш ауто, а у ствари питање је само трена кад ће да се, сам од себе, распадне. Други члан екипе, неки проседи чичица, стаде поред паука, рашири неке папире и поче нешто да пише. Напише пар слова па стане, па тако опет. Не видим баш најбоље, али чини ми се да решава укрштене речи. Онај цупкави се устаде, погледа у правцу колеге и климну му главом. Зашто ли климну главом? „Шта ту има добро па да клима главом?“ – упитах се у себи. Паде ми на памет да је, вероватно, онај што решава Еуреку констатовао да нема ништа од ношења, а овај цупкави му то само потврдио. Покушавам да замислим шта би се десило Рекорду кад би му, којим случајем, поставили оне носаче на точкове с намером да га подигну. Вероватно би успели да подигну само точкове и део каросерије, а патос са све седиштима и мотором би остао на травњаку. То није могло да промакне ни сигурном оку овог цупкавог. Исправно је проценио да покушајем ношења ништа не би урадили. Онај други као да заврши укрштеницу те је узе и крену ка Рекорду из педесетдевете. Дође до левог брисача, енергично га одвоји од ветробрана, па на стакло постави папире, за које сам ја мислио да су Еурека, и отпусти брисач. Брисач се превали на другу страну те паде на хаубу. Ревносни чичица га подиже и покушава да га, просто, утисне у оне папире како би остао у том положају, барем до доласка Стојка, али џаба. Безобразни брисач се опет превали на другу страну. Да ли је то федер, који је беспрекорно служио више од педесет година свог газду, отказао послушност? Биће да је ипак брисач тврдоглав на газду и да му се данас нешто не притискају папири. Више би му одговарало да на овој жези брише кишу, али шта да ради кад је живот такав – непредвидив. Чичица не буде лењ па направи полукруг око Рекорда и лагано се ухвати за други брисач. Опрезно га одвоји од стакла и подметну му папире, оне исте за које сам ја у почетку мислио да су укрштене речи. Полако пусти брисач и подиже обе руке као да се предаје. Не дише. Гледа у брисач који стоји и држи папире. За то време онај цупкави приђе првом брисачу па га заглеђује, као да га хипнотише. Усправи га лагано са два прста и пусти, а он се опет превали на супротну страну. Обојица, као по некој команди, погледаше лево-десно и очима један другоме дадоше знак за покрет и, све секирајући се због поломљеног брисача, уђоше у паука. Цупкави седе за волан, а онај други на место сувозача и тада опет зачух оно – „Трас!!!“ Схватам да сам био у заблуди мислећи да је цупкави главни, изгледа да је, ипак, онај други, проседи чичица, капитен екипе. 

Дадоше леви жмигавац и кренуше једносмерном улицом у супротном смеру. Улица је дуга скоро километар на којој, због велике врућине, нема никога, тако да не постоји опасност да их неко види. Комшије, које воле да све буде по пропису, су, када су видели закачене папире на брисачу Рекорда, спустили ролетне тако да нема ни ко да их пријави.

Ја одох да завршим новински чланак, а казну због живота у уређеној држави ће, за сада, платити само Стојко.

Прочитај још...

Србија

Мутили ти извориште,

Скраћивали ти узлетиште,

Расла си у тамницама,

Ој, Србијо,

на планинама

и у равницама.

Војници те твоји мазили,

Владари те нису пазили,

Старост ти се мери хиљадама,

Ој, Србијо,

у шумама

и на ливадама.

Бацали те у окове,

Цедили су твоје сокове,

Дланови ти вредни и корави,

Ој, Србијо,

на Дунаву

и Морави.

Жељна си љубави и радости,

Сваке среће, лепоте и младости,

И благостања које траје дуго,

Ој, Србијо,

љубави

и туго.

Прочитај још...

Неодлучна невеста

Ово што ћу сад да вам испричам се ретко дешава, ал’ је жива истина. Причао ми неки Крстивоје, пашеног мог најбољег другара Светозара.

Напољу је био леп пролетњи дан, паркови пуни, а ми се увукли у Градску кафану (а, где друго?!) и причамо неке своје приче у које, осим нас самих, мало ко може да поверује. Што би млади рекли: пуштамо си филмове... Ма, знате већ како то иде у кафанама, и да ја сада не трошим више речи на опис те општепознате кафанске атмосфере, углавном, приметимо ти ми да је Крстивоје некако одсутан. Сви нешто причају, коментаришу, шале се, само он ништа. Ћути.

„Шта је, Крстивоје?“ – питамо га, кад он одмахну руком те кратко одговори – „Ма, ништа.“

„Како ништа? Реци брате, да помогнемо ако можемо! Избаци тај терет из себе. Зар не видиш да ћеш да изгинеш тако... “ – наваљивасмо ми упорно, желећи да му помогнемо.

Он примаче цигарету уснама, дубоко удахну дим да би га неко време само мирно држао у себи, размишљајући ваљда шта му је чинити, а онда га снажно издува у правцу лустера који нам је свима висио над главама, погледа нас те отвори душу.

„Овако је то било...“ – поче несигурно Крстивоје и снажно утисну ону своју цигарету у препуну пикслу те је тако угаси.

Село, коме сам ја сада већ и име заборавио, има свега стотинак кућа, а житељи тог села се претежно бавe пољопривредом, у ствари углавном повртарством и врло мало сточарством. Свадба, о којој нам је Крстивоје причао, је била прва после пет-шест година у том селу. Удавала се, каже, нека Веселинка, лепушкасто девојче, веселе природе, која је волела увек да буде главна, да излази до касно, дружи се... Ма, све, само да не ради на земљи. Била је убеђена да се родила на погрешном месту, каже, па је решила пошто-пото да исправи ту грешку мајке природе. Уписала је она и факултет, али се све завршило само на том упису, јер је превише излазака, а премало учења, резултирало експресним повратком кући, односно њиви. Свега два месеца рада на њиви јој је било довољно да донесе једну врло важну животну одлуку. Решила је да се уда и тако, за сва времена, остави њиву и пресели се код мужа у град.

Елем, цела та прича не би ни дошла до Градске кафане да младожења није био Крстивојев синовац Благоје, за кога он каже да је вредан, миран и повучен момак... И ту сад ствари почињу озбиљно да се компликују, јер, колико сам ја разумео Крстивоја, њих двоје су се само површно познавали. Ту годину, док је она наводно студирала у нашем граду, они су се негде, некако упознали. Где и како, то нико не зна, јер Благоје, у то време, уопште није излазио, већ је увелико радио код оца у радионици, спремајући се да преузме посао.

Е сад, видиш ти како то живот уме да удеси: једна особа улази у брак да би се курталисала тешког посла, а друга да би засновала породицу и тако дала смисао свом свакодневном тешком раду.

И да ја сад ту не дужим много, даље је све ишло по пропису, односно како то обичаји налажу. Девојачко вече је уз „живу“ музику трајало до поноћи, док је момачко вече било доста скромније. Углавном, ујутру се младожењини окупише, направише колону и кренуше по младу. Успут су се, прича ми Крстивоје, шалили, певали... Ма, знаш већ како то иде.

И тако, уђоше они у село, брзо нађоше младину кућу и одмах почеше са трговином – „Пошто млада?“ – питају једни. „Немате ви толико пара“ – одговарају други – „Него имате среће, данас је млада на акцији...“ И тако даље, и тако даље, знате већ како се сватови замлаћују у таквим ситуацијама. И да не дужим, њени је продадоше, ови други је купише и сви се онако срећни ухватише у коло.

Крстивоје заглеђиваше снајку па му, каже, беше мило што је много лепа те превари себе и у свој тој муци, коју је носио у себи к`о најтежи терет, се насмеши и тихо нам рече – „Знаш како то иде, и памет је у животу битна, али човек придаје неки посебан значај лепоти.“ Шта да ти кажем, драго човеку. Драго му је што ће му се фамилија пролепшати.

Заврши се и то коло, поново сви уђоше у лимузине и уз буку сирена, на младино велико задовољство, напустише село.

Стигоше испред општине те уђоше у салу за венчање. И док су младенци стајали испред матичара, он поче са питањима – „Да ли ви, Веселинка, својом слободном вољом... итд... итд... узимате за мужа овде присутног Благоја?“ Крстивоје каже да му се чини да матичар није ни завршио са питањем кад је Веселинка као из топа узвикнула – „Да!“ На исто питање, упућено младожењи, Благоје потврдно одговори и тад настаде опште одушевљење. Љуби се свако са сваким и у тој гужви, каже Крстивоје, ко ће да води рачуна о томе ко кога више пута љуби... и зашто. Оно на крају „И зашто!“ је Крстивоје посебно нагласио, док ми је укочени кажипрст држао пред носем.

Углавном, он је приметио да је хармоникаш два пута честитао младој и то други пут некако чудно – „Гледам, не могу да верујем“ – прича ми Крстивоје, а ја сам, гледајући њега, имао утисак да ће сваког часа да заплаче.

Окрене се он према својој жени Госпави и каже јој за то, а она, жена к’о жена, му рече да треба да га буде срамота што се већ на самом почетку свадбе напио и да је боље да ћути, него што прича глупости. После венчања одиграше још једно коло испред општине, а онда правац – ресторан.

У ресторану музика трешти без прекида, коло се игра, пева се, вришти... Ма, лудница. Крстивоје, каже, заузео позицију тако да му хармоникаш и млада буду стално на оку и не мрда. Каже он, није прошло ни сат времена кад му приђе његов трећи брат Станоје и дошапну му – „Видиш ли ти, бато, како онај хармоникаш пиљи у нашу снајку?“ Крстивоје га погледа те му одговори – „Ја не смем ништа да кажем. Чим ја проговорим одмах ме ова моја поклопи како сам пијан па лупам глупости, а ја сам се само једном у животу напио и од тад само доливам!“ Обојица праснуше у смех, прича ми он, а жене, у знак протеста, окренуше главе на другу страну. Крстивоје потом подиже обрве, погледа брата и тихо му, да жене не чују, рече – „Приметио сам ја то још у општини. Ђаво је ова наша снајка.“ Станоје климну главом – „Дај Боже да овај наш бизгов изгура једну годину са њом...“ Онда се, каже Крстивоје, као по неком правилу укључи Станојева супруга која, иначе, све чује к’о Индијанац – „Стани Станоје... Стани Станоје, не стао никад, дабогда!“ Од све муке, прича ми Крстивоје, дошло му да се смеје.

И ништа. Музичари одложише инструменте, поче пауза, а он, Крстивоје, онако из потаје, к`о војник извиђач на фронту, посматра хармоникаша и младу и не испушта их из вида. Кад одједном, каже он, хармоникаш приђе младој, док је младожења причао са неким гостима, нешто јој дошапну и оде ка излазу. „Посматрам младу...“ – каже Крстивоје – „...сав треперим од узбуђења, а она као да се ломи. Видим, кида се. Није јој нешто... Како да ти то опишем? Као кад човек у кратком временском року мора да донесе неку врло важну и тешку одлуку... Оно кад треба да изабереш нешто, а не знаш шта.“

Крстивоје се придиже, не испуштајући је из вида, кад, каже ми он, устаде млада те крену и она ка излазу. Он се примаче брату и тихо му на уво рече да остали не чују – „Станоје, оде нам снајка.“

Устадоше обојица и брзо кренуше ка излазу. Једва су се, прича ми он, пробијали кроз ону гужву, ал’ успеше некако да се докопају врата и да изађу напоље. Стојећи тако под великим закривљеним тремом, који је наткривао ресторанска улазна врата, посматрали су у даљини неке силуете на мотору, како се губе у облачићу прашине који је остаjао за њима. Пред њиховим очима се, каже, онај бели вео, што се откачио младој са главе, шепурио на поветарцу, и пркосно лелујао као да их је намерно провоцирао. Дошло му је, каже, да пукне од муке и беса.

„Гледам буразера...“ – прича ми Крстивоје – „...а гледа и он мене. Шта ћемо? Ћутимо. Окренусмо се ка вратима те погледасмо унутра – све нормално. Нико ништа не схвата... Нити ја нешто схватам.“

Ту ти он прекину са причом, примаче чашицу уснама и енергично је искрену. Намршти се и, онако разочаран, гледајући у ону, сада већ празну, чашицу нешто промрмља, затим је просто закуца за астал, устаде те и он, као и она млада, оде без поздрава.

 

Прочитај још...