Лежимо,
хладни и непомични.
Испреплетани.
Набацани,
без реда и разлога.
Остављени,
без милости и саосећања.
Заборављени.
Јама нам је постеља,
мемљива и хладна.
Тамница.
У њој се преврћемо,
усправљамо,
падамо,
дозивамо.
Сунцу се надамо.
Спасите нас
ове тамнице
недостојне и крваве,
овог тешког сна,
понижења.
Има ли горе живих?
Дозивамо живе,
не чују нас.
Букагије нам ножем
за грло везане.
Попети се не можемо.
Кад би нам се сунце
још само једном осмехнуло,
опет бисмо се родили
и истог трена, к`о људи,
поново умрли.
