У сенци крушке суве на крају парка
Ко из земље да је никла клупа стара
Накривљена ћути покрај малог јарка
Остављена (тужна) без имало жара
Нико је не гледа нити иком значи
То што је крива и без седалног дела
Од ње су други увек били јачи
Те је због њих јадна поодавно свела
До клупе (из далека) дошао да сврати
Старац што без штапа не може да хода
Из младости време желећи да врати
Успомене бере с небескога свода
Сећање на драгу он ка клупи носи
Нежно је прстима по наслону дира
Као што је некад девојку по коси
Мазио као на клавиру да свира
Тражи срце које ту је урезао
(На дасци још пре више од пола века)
Са два слова га је (сећа се) везао
Да их увек љубави запљускује река
Милујући слова (њему важне знаке)
По наслону клупе старац љубав просу
Угледа кроз крошњу суве крушке зраке
Који га на њену подсетише косу
Одмах ту крај клупе у маленом јарку
Угледавши одсјај сунчевих зрака
Сети се очију најлепших у парку
Које беху јаче и од мрклог мрака
У трептају ока прође младост цела
Изнад клупе спази голубе у лету
Као да су део младинога вела
Одоше ка неком непознатом свету
Нада још лагано у грудима веје
Не да да се угаси тај љубави плам
У срцу га носи па му душу греје
Док са штапом шета по белом свету сам
