Трчим,
а не бежим.
Осврћем се...
Осећам тежину
претрпане празнине
простора овдашњег.
Гледам,
како празна светлост
ствара таму.
Слушам,
како празна реч
рађа сумњу.
Стојим,
а не мирујем.
Осврћем се...
Осећам хладноћу
букагија тешких
времена садашњег.
Кушам,
бљутаво верујући
да је слатко.
Миришем,
миришљаво мислећи
да је смрад.
Пливам,
а воде нема.
Осврћем се...
Прижељкујем,
да се тамница осветли,
а ланац прекине.
Улазим,
широм отворених очију,
а као да жмурим.
Ћутим,
сигурнији него икад,
десиће се!
