Балкан. Пролеће 2061. године. У кабинету шефа
Државне безбедности седи омањи проћелав човек са танким брчићима и чита
документа која чине досије тренутно најтраженије особе на Балкану.
„Здраво Ричарде!“ – улазећи у свој кабинет
начелник службе поздрави млађег колегу.
„Здраво шефе!“
„Како си?“
„Како могу да будем, гледам досије Мамута и сам се
себи чудим како је успео да нам збрише испред носа...“
„Јебеш Мамута, ухватићемо га. Него, сад сам био
код Главоње, није добро... Мислим, он је добро, шта њему може да фали, него
задатак који нам је дао није. Јеби га, неће нам бити први пут. Укратко речено,
морамо Певца...“ – шеф, забринутог израза лица погледа свог потчињеног, без
речи испружи кажипрст десне руке и њиме, као ножем, прође испод подигнуте
сопствене браде.
„Певца!?“ – изненађено реагова Ричард – „Стево, па
то смо...“
„Само полако. Ланзам, што би рекли Немци...“ –
стишавао га је искусни шеф Стеван – „Морамо добро да размислимо, испланирамо сваки детаљ.
Немој да нам се смеју они у Бриселу, као комшијама прошле године. Да, да и
то... Уф, јебем ти, прошле године у комшилуку, а ове код нас. Сувише је,
некако, провидно. Како то камуфлирати, да не буде баш толико провидно? Мислим,
не може бити самоубиство. Барем не онако, као што је било у комшилуку прошле
године, са два метка.“
„Па, стварно. Кретен се после правдао како је
други метак опалио случајно. Као, пиштољ му није био добар...“ – Ричард се
подругљиво насмеши и одмах настави – „Кад су комшије у питању, ми смо наш део
обавеза одрадили беспрекорно. Мислим, сами су криви због такве завршнице...“ –
Ричард ућута за тренутак, а онда забринуто заврте главом – „Море, нешто се
мислим... Можемо ли им, уопште, веровати?“
„Ово су озбиљне ствари. Ни ја им не верујем, али
међудржавни споразум предвиђа да се у оваквим ситуацијама, за које се предвиђа
да могу унети немир и пореметити стабилност региона, морамо консултовати са
њима. И обрнуто, они са нама. И, наравно, сарађивати. Дакле, без њиховог
пристанка ово не би могло. Главоња каже да је лако добио њихов пристанак. Па, и
сам знаш, да смо и ми њима одобрили оно срање прошле године, када се Јаблан
наводно убио. Дакле, мора да се ради, нема нам друге. Следеће године су редовни
председнички избори и ово се мора завршити највише за шест месеци. Јеби га,
кратак рок, али шта да радимо. У сваком случају са нама ће све време бити онај
тип из комшилука... Како беше? Мерлин.“
Стеван седе на кожну хидрауличну фотељу и из фиоке
свог радног стола извади паклицу цигарета, отвори је и понуди Ричарда. Овај узе
две цигарете, једну убоде себи међу усне, а другу даде Стевану. У кабинету
настаде потпуна тишина. Тек запаљене цигарете направише облачић дима који је
слободно кружио просторијом. Обојица покушавају да осмисле неки сценарио за
одстрел Певца који би био изводљив, а да притом буде и уверљив, односно, да не
остави ни најмањи простор за сумњу. Стеван одједном устаде и отвори витрину.
Шкрипа стаклених врата витрине, из које он извади виски, поремети тишину те се
Ричард, као из сна, прену. Стева нали две чаше за воду вискијем до пола те
једну стави испред Ричарда, а другу узе у руку, подиже је, наздрави му онако
без куцања, и отпи мало. Потом незнатно обори своју фотељу те се ували у њу.
Ричард се испружи преко двоседа и зажмури. Ћуте.
После двадесетак минута Ричард, још увек лежећи на
двоседу, прекину тишину – „И треба да га кокнемо. Ко га јебе. Је л` прошле
године свима подигао плате, осим нама? А шта нам је причао у кампањи док смо му
чували дупе? Те, тешко живите... Те, опасан посао, стресан, бла, бла, бла...
Решићемо то... Па, што није решио, ко му је крив.“
„Мајке ти, Ричарде, о чему ти размишљаш? Ја сам
мислио да склапаш неки сценарио, а ти... Причаш глупости. Сконцентриши се на
посао, човече. И, молим те, немој да ми причаш како ниси платио струју три
месеца. Боли ме уво за твоју струју. Задали су нам озбиљан задатак и ми то
морамо на најбољи могући начин да решимо.“ – Стеван га прострели погледом и
припрети кажипрстом – „Ричарде, овде нема зајебанције. Од овог тренутка нема
породица, нема деца, нема умрла ми мајка, нема ништа док се ово не заврши.
Разумеш!? За ово поред нас двојице зна само Главоња, мајке му га набијем па
њему. Стављамо гузицу на жар због њега, а он ће, ако нешто не дај Боже крене
наопако, лако да се извуче. Знам да ти је јасно, колико је ово тешко изводљиво!
Е па онда, како да ти кажем, на посао. Нема нам друге. Најкасније за месец дана
морамо имати готов сценарио, после тога припремне радње па, боже здравље, на
јесен завршница.“
„Извини, знаш да сам... У реду је. Не секирај се,
све ће бити у реду.“
Ричард узе чашу са вискијем и отпи пола. Спусти
чашу на астал, извали се на двосед и затвори очи. Обојица у тишини покушавају
да осмисле план ликвидације Певца.
Није прошло ни десет минута кад се поново огласи
Ричард.
„Ево шта ја мислим. Комшије су свом Јаблану
подметнули самоубиство. Јесте, било је траљаво и неспретно, али је прошло. Ми
не можемо да копирамо тај сценарио и ту се потпуно слажем са тобом. Таман и када
бисмо га одрадили идеално, није добро. Морамо смислити нешто оригинално,
односно, нешто што ће тако изгледати. Мислим да је добар сценарио Кенеди.
Ухватиш убицу, неко га кокне, мислим убицу и готово. Нема убице, нема сведока,
све је чисто.“
„Како мислиш нема сведока? Откуд ми знамо да се
убица није с неким договарао? Да се неком није поверио.“
„Знамо, јер званични убица, у ствари, није убица.
Дакле, то је нека изабрана особа. Изабрана од стране нас. Он, јадник, неће ни
знати за атентат, самим тим се неће ником ни поверити. Он, једноставно, не зна
да је изабран за улогу убице нити ће то икада сазнати. А, његови пријатељи ће,
као и увек, причати како је у последње време био ћутљив, чудан и слично. Знаш
како је, људи воле да су паметни и у центру пажње.“
„Шта мислиш, ко би могао бити погодан за ту улогу?
Имаш ли некога у виду?“
„Имам!“ – Ричард направи краћу паузу, а онда
погледа шефа својим исколаченим плавим очима – „Мамут! Шта кажеш? Ухватимо га у
тајности да нико не зна... Намамимо га некако... Јебем ли га како, само да
медији не сазнају. Знам да није лако, али ми нисмо овде да решавамо лаке
задатке. Дакле доведемо га пред Певца, а онда раздужимо обојицу. И Певца и
Мамута. Једним ударцем две муве...“ – Ричард се затим гласно насмеја – „После
свега, телохранитељу скинемо тридесет посто од плате због пропуста... Бла,
бла.“
„Ма, зајеби више са том зајебанцијом!“ – Стеван му
одбруси, а онда се нешто замисли као да решава неки лакши проблем те настави –
„У ствари, морам признати да ти је предлог одличан. Уф... Јебем ти сунце, такав
ми се свиђаш. Ајде, нека преноћи па ћемо видети.“
***
Марјан Богићевић је познати опозициони новинар,
који у својим ауторским чланцима, оштро напада Владу и председника Републике.
Један је од ретких новинара који истражује приватне послове државних
функционера, а широј јавности је познат и по својој плаховитости. Често у
јавним наступима напада па чак и прети високим државним функционерима. Поред
тога велики је противник, по његовом мишљењу, смишљеног срозавања свега што је
повезано са културом. На мети му је често и сам председник Републике који је
пре пет година победио у данас најпопуларнијем риалити шоу програму код нас
„Упецај сома“. Сам програм „Упецај сома“ предвиђа да се у исту кућу уведу људи
различитог образовања, интересовања и степена толеранције, а који се раније
нису познавали. Њима се дозвољава да се групишу по сопственом нахођењу да би
„упецали сома“, односно, да би неког члана колектива ставили у мрежицу за плен,
тј. изоловали у самицу. „Сом“ мора у „мрежици“ да проведе 24 сата без воде и
хране. Садашњи председник Републике се посебно истакао у прављењу
непринципијелних коалиција са различитим укућанима и на тај начин „упецао
највише сомова“ што му је омогућило да победи и тако постане најпопуларнији
грађанин наше земље. Касније је, захваљујући тој популарности, победио и на
председничким изборима те постао председник Републике.
Марјан се већ неко време бави истраживањем
пословања најпознатијег криминалца са ових простора, познатим под надимком
Мамут, који је пре неки дан ухапшен у Русији, а за кога он има поуздане
информације да је повезан са неким сумњивим пословима председника Републике.
Одскоро је почео да прима и претеће поруке са неидентификовних адреса е-поште
па се, у вези са тим, пожалио свом добром пријатељу који му је саветовао да
купи неко оружје како би могао да се, ако затреба, заштити.
Марјан уђе у продавницу оружја и, после насумичног
разгледања арсенала оружја, обрати се продавцу – „Хоћете ли ми, молим вас,
помоћи у избору оружја за самоодбрану?“
„Наравно, господине. Да ли вас нешто посебно
интересује?“
„Ни сам не знам. Нисам никад користио никакво
оружје, нити било шта знам о томе. Ја сам, у ствари, пацифиста и мислио сам да
ми оружје никада неће требати. Ето, сада вам је јасно да немам појма о томе...
Хтео бих да купим нешто што бих могао да искористим брзо за самоодбрану. Значи,
треба ми неко оружје за које бих могао да извршим све потребне обуке у кратком
времену, а да за њега не треба познавање неке посебне вештине.“
„У том случају најбоље вам је решење овај пиштољ.
Лаган, лако се раставља и одржава, лако се пуца, муниција је стандардна, што
значи да је увек има и да јој је приступачна цена.“
Марјан је држао пиштољ у руци и неко време га
наизглед детаљно заглеђивао, а онда се обрати продавцу – „Како се пуни?“
„Господине, ми само продајемо оружје, на обуку
ћете морати у неки од стрељачких клубова који имају сертификат за обуку. Ми то
не смемо да радимо.“
„У реду. И до сада сам био без оружја па нека буде
празан док не завршим ту обуку. Узећу га. Није да ми се свиђа, него морам. Боље
речено, мислим да морам.“
„Верујте ми направили сте добар избор. Сада морам,
како то процедура за куповину оружја налаже, да прво погледам ваш здравствени,
а после и кривични картон па вас молим да примакнете десну руку како бих се
конектовао на вашу наруквицу.“
Марјан пружи десну руку, на којој се налази његова
Лична Електронска Идентификациона Наруквица – ЛЕИН, продавцу. Продавац прикључи
наруквицу на свој рачунар те погледа Марјана – „Молим вас још само оставите
отисак једног од прстију овде... Одлично, повезани смо. Господине Богићевићу,
неморате се бринути, јер ја не могу видети цео ваш здравствени картон, већ само
обољења чије шифроване ознаке почињу осмицом...“
„А то су?“ – зачуђено га прекину Марјан.
„То су психијатријска обољења. Код вас је то у
реду. Нисте ни зависник и то је у реду. Још да погледам у кривичном картону
шестице. То вам је, знате, насилничко понашање па се плашим да ту не наиђемо на
неку препреку, због ваших наступа...“
„Зашто? То су само изговорене речи. За то се у
овој земљи још увек не суди!“ – увређено му одговори Марјан.
„Извините, молим
вас, нисам имао намеру да вас вређам. Чисто сам неопрезно повезао... Извините,
још једном. Ево, у реду је и то што значи да не постоје препреке за куповину
оружја. Ваша наруквица ми више не треба па можете померити руку. Још само да
одобрите плаћање и све ће бити готово па вас стога молим да погледате кроз
монокл.“
Марјан примаче главу тако да му око дође у висину
малог оптичког ваљкастог уређаја, попут малог дурбина, погледа кроз њега и зачу
карактеристичан једноличан кратак звук који је означио да је куповина успешно
завршена.
Продавац му је, док је полако паковао пиштољ у
оригиналну кутију, показивао шта све комплет садржи. Уз пиштољ му је спаковао и
кутију муниције, а онда је све то убацио у рекламну кесу своје продавнице.
„Господине Богићевићу, ову потврду морате да
чувате у наредних четрдесет и осам сати као доказ да сте легално купили оружје,
а за то време ће вам Полицијска управа на ЛЕИН послати одобрење за поседовање
оружја. Уколико одобрење не стигне за два дана требате са овим папиром да одете
у Полицијску управу и то лично регулишете! Да ли сте ме разумели? – рече му
продавац те и тај докуменат убаци у кесу.
„Јесам. У реду је. Довиђења господине!“
„Довиђења господине Богићевићу и, молим вас, још
једном извините због оне моје неопрезности. Довиђења!“
Ходајући улицом ка свом стану Марјан размишља о
пиштољу којег је купио, а којег не уме ни да користи нити је сигуран да ће му
икада у животу затребати. Чак и да, на најбољи могући начин, заврши обуку за
пиштољ није сигуран да ли ће бити способан да га употреби против нападача. Као
новинар је навикао да сасипа врло жестоку вербалну паљбу по разним
саговорницима, али то су, ипак, само речи. Више пута је, чак и у јавним
наступима, успевао да убеди саговорнике у нешто у шта ни сам није веровао, што
је код њега развило свест о томе да су речи врло снажно оружје. Свестан снаге
коју поседују у право време и на правом месту изговорене речи, Марјан се поново
запита шта му је требала ова куповина и како то да објасни друговима из
Пацифичког покрета. Највише од свега га je бринуло то
што је себи дозволио да му неки кретен анонимним порукама мења животно
опредељење. Опхрван питањима на која није могао у потпуности да одговори он уђе
у свој стан те кесу са нераспакованим пиштољем и муницијом баци у гардеробер, а
он се ували у тросед.
Прошло је већ више од месец дана од када је купио
пиштољ, а он још увек није извршио ни обуку за руковање нити је о томе размишљао.
Марјан се, после завршеног тв дуела са познатим
политичким аналитичарем, вратио у свој стан где затече хаос. Запрепашћен је стајао
у предсобљу и, гледајући свуда око себе, уочавао је само разбацане ствари. На
улазним вратима стана има најсавременију електронску браву која има могућност
дојаве и снимања било какве насилне радње. Чудила га је чињеница да стан није
обијен, а да брава од његовог последњег изласка из стана није забележила
никакву активност. То што није добио никакву поруку на ЛЕИ наруквицу о провали,
нити је регистрован улазак у стан једино може значити да је провалник познавао
његове шифре и свој улазак у стан избрисао. Покушавао је да схвати како је то
могуће, али му ништа није падало на памет.
„Ни лопови нису што су некад били“ – помисли
Марјан и седе у фотељу. Док посматра разбацане ствари, сети се да још увек није
обавестио полицију о провали те подиже десну руку и преко своје ЛЕИ наруквице
полицији посла сигнал за помоћ у случају провале.
Убрзо дођоше полицијски инспектор и техничар. Овај
други уђе у стан обучен попут хирурга те неким електронским уређајем поче да
скенира зидове, подове и ствари покушавајући тако да издвоји неке отиске који
би могли да идентификују провалника.
Све у свему после пола сата детаљне претраге утврдише
да никаквих отисака нити трагова нема.
„Господине Богићевићу, не постоје никакви трагови,
нити је провала снимљена интерним видео надзором, а очигледно се десила. Чудно!
Врло чудно! Однећемо видео снимак на експертизу да утврдимо да ли је преко
оригиналног снимка нешто наснимавано, а ви, молим вас, сада прегледајте стан и
утврдите, ако можете, да ли вам је нешто нестало!“ – инспектор се обрати
Марјану, који одмах крену до радног стола, где је приметио да му недостаје
Лични централни рачунар те о томе извести инспектора. Инспектор то записа у
своју бележницу и упути га да детаљно прегледа и друге просторије. Марјан
полако обиђе собу, пажљиво гледајући све што је било у њој, а онда к`о попарен
истрча из собе и просто се увуче у гардеробер у предсобљу. Усправи се и немо
погледа инспектора.
„Шта је било, господине?“
„Нема га...“ – Марјан је гледао инспектора, а
кажипрстом показивао на унутрашњост гардеробера – „Ту је био, сада га нема...
Пиштољ!“
„Какав пиштољ?“
„Не знам.“
„Забога господине Богићевићу, како не знате који
пиштољ имате? Које је марке? Који калибар? Коју муницију користи? Знате, ваљда,
нешто?“
„Не знам. Не знам, стварно. Мене то не интересује.
Не знам ни што сам га, уопште, куповао... У ствари, знам зашто сам га купио.
Примао сам претеће поруке па да бих се заштитио. Ма, нисам га још ни
распаковао. Био је у оригиналној амбалажи.“
***
У кабинету начелника Државне безбедности, око
радног стола, стоје Стеван, Ричард и Мерлин и разговарају о акцији која има
кодирани назив Бућкало. Мерлин им је пренео сагласност своје администрације да
се акција Бућкало може извести, али да они, наравно, не преузимају никакву
одговорност у случају да нешто лоше крене.
Стеван их замоли да седну, а затим извади виски из
витрине и нали га у чаше за воду. Подиже своју чашу и званичним гласом се
обрати Мерлину – „Хвала вам драги колега на подршци. Ми смо вас увек високо
ценили и ни у једном тренутку нисмо посумњали да ћете нам притећи у помоћ.
Живела наша два братска народа! Живели!“
„Живели! И молим вас, колега, без те патетике.
Браћа, сестре, тетке...“ – Мерлин отпи мало из чаше, ћутећи погледа Стевана,
као да се још увек размишља шта да му у овој прилици каже, а онда као да се у
тренутку досетио поче гласно попут неког говорника – „Поштовани колега и
пријатељу, јасно вам је да у овој, иначе врло ризичној акцији, не сме бити
треће жртве. Такође вам је, надам се, јасно да наши грађани који су укључени у
разне послове са вашим председником не могу трпети због ове акције. Дакле,
њихови послови не смеју бити угрожени. Све остало је на вама и ја сам сигуран
да ћете ви то обавити врло професионално.“
„Будите сигурни у то.“
„Опростите колега, ако смем питати, какав је ово
пиштољ у најлон кеси на вашем радном столу?“ – са дозом зачуђености га упита
Мерлин.
„То је, Мерлине, пиштољ убице, или тачније речено
будућег убице.“
„Не сумњам, колега, да сте изабрали праву особу.“
„О том по том.“
Мерлин искапи виски, своју чашу остави на астал,
потом устаде, значајно погледа обојицу те им се обрати – „Господо, било ми је
задовољство сарађивати са вама. Увек сам вам на услузи. Збогом!“ – те се без
руковања упути ка вратима.
„Збогом, Мерлине!“ – отпоздрави му Стеван и
испрати га до врата. Када је гост изашао Стеван затвори врата те се упути ка
фотељи, ували се у њу, погледа Ричарда и подижући обрве га упита – „Шта
мислиш?“
„Ех, шта мислим... Педерчина обична, то мислим.
Мука му је да нам пружи руку... Море, мамицу му напирлитану је...“
„Ма, не питам те за Мерлина. Боли ме уво за њега.
За ово данас те питам. За пола сата треба да дође Питагора да узме пиштољ и,
боже здравље, за три сата ће све бити готово. Промена коју смо извршили у плану
када су у Русији неочекивано ухапсили Мамута и замена коју смо били присиљени
да извршимо. То ме интересује, јебеш овог...“
„А, то! Мамицу му јебем, тај Мамут стварно има
среће, или нам цуре информације. У сваком случају, без обзира на све то што се
неочекивано издешавало... Што смо у последњем тренутку променили извршиоца и
то... Не сумњам, биће то како треба да буде. Не секирај се за то. У игри су нам
најбољи људи. Питагора је цар, он то уме најбоље да прорачуна, да организује...
Његови резултати су увек прихватљиви. Нема секираш! Живео ти мени, брате!“ –
Ричард отпи мало вискија из чаше, а онда, као да је у мислима отпловио у неки
овоземаљски рај, настави – „А, сутра правац Нишка Бања. Е, брате мили, само да
се докопам кревета, спаваћу по читав дан, а увече шетња по шуми и тако десет
дана.“
Њих двојица већ скоро три сата ћутећи седе у
Стевановом кабинету ишчекујући извештај.
„Прошло је већ два и по сата од када је Питагора
однео цевку. Требало би ускоро, ваљда, да чујемо нешто... Авион је већ
вероватно полетео...“ – нервозно, више за себе прича Стеван, а онда чувши
звоњаву службеног шифрованог телефона просто искочи из фотеље, подиже слушалицу
и палац десне шаке прилепи на слушалицу – „Молим... Добро... Добро... Када?
...Добро. Шта је са убицом? ...Добро. Од овог тренутка је на снази сигнал:
Пастир. Готово!“
Стеван спусти слушалицу, добаци Ричарду да је све
готово и опет подиже слушалицу те палац десне шаке поново прилепи на малу
стаклену површину која се налази на самој слушалици телефона – „Хало! Молим вас
председника Владе... Господине председниче, малочас сам добио информацију да је
председник Републике убијен на аеродрому Никола Тесла, у ВИП тунелу, пре пет
минута... Жао ми је, утврђена је смрт... Јесте... Служба обезбеђења је
реаговала и усмртили су нападача... Марјан Богићевић... Да, да новинар... Да
вас обавестим и да сам одлучио да појачам безбедност у свим јавним објектима...
У реду... Разумем... Довиђења.“
Стеван спусти слушалицу и погледа у правцу великог
монитора окаченог на зид – „Још ови да објаве!“ – узе чашу са вискијем и
испразни је. Недуго затим Ричард устаде – „Ево га. Прекид програма, сада ће и
они да објаве.“
Обојица стојећи немо гледају у монитор, ишчекујући
најновије вести које су најављене. На екрану се појави спикерка врло озбиљног
израза лица која поче да чита вест са папира којег држи у руци – „Поштовани
гледаоци, како је наша кућа незванично сазнала, из извора блиског Влади, пре
петнаест минута је извршен атентат на председника Републике. Још увек немамо
ближих информација о стању нашег председника нити о атентатору... Само мало,
ево стигла нам је званична информација из Министарства унутрашњих послова... Само
мало... Дакле, данас око 17 часова на аеродрому Никола Тесла у Београду, у ВИП
тунелу, извршен је атентат на председника Републике. Председник Републике је
погођен са више хитаца и у тешком стању је превежен у Ургентни центар.
Атентатор је убијен на лицу места. Атентатор је...“ – ту се спикерка мало
узнемири, покри дланом уста, а онда настави са читањем – „Опростите, атентатор
је наш познати новинар Марјан Богићевић. Мотиви за овај атентат још увек нису
познати. Полицији је познато да је Богићевић пиштољ којим је извршио атентат
купио легално пре месец и по дана, наводно за смоодбрану. Такође, полиција има
поуздану информацију да покојни Богићевић није ни у једном стрељачком клубу
извршио обуку за ово оружје, што значи да се илегално припремао за овај терористички
чин. А, занимљиво је и то да је пре недељу дана Богићевић инсценирао провалу у
сопствени стан и пријавио нестанак пиштоља са којим је данас извршио атентат.
Драги гледаоци, останите са нама, јер ћемо вам се ускоро јавити са новим
информацијама и гостима везаним за овај догађај. Разговараћемо са пријатељима
покојног Богићевића, затим са продавцем који му је продао пиштољ и...“
Стеван угаси монитор те Ричарду упути поглед који
врло јасно осликава његово стање преморености – „Ја одох код Главоње, а ти
правац Нишка Бања. Лепо се одмори и спреми за нове победе и нове дужности. Ја
ћу покушати да искамчим пензију. Доста ми је свега.“
