недеља, 15. децембар 2013.

О данашњој књижевној сцени у Србији

0 коментара

ОСВРТ НА РОМАН ’’ЧВОР У МОЗГУ’’ ДРАГАНА МАРИНКОВИЋА
Аутор текста: Верица Секирарски, председник Књижевне омладине Србије
Најлепше на књижевној сцени Србије свакако је појава нових писаца, нових издања. Чак и хиперпродукција књига је дивна појава. То значи да су се људи окренули себи и да су креативни, као и да је тржиште књига довољно велико за све. Није добро што се у књижевном естаблишменту и у медијима та појава критикује.
Мало је земаља у свету у којима је расцеп између укуса критике и укуса публике толико велики као што је то случај код нас. Покушај да нам се као високоумне и књижевно важне представе књиге које хвале критичари – очигледно више не важи. Досадне књиге које се никог не тичу немају публику – она ионако одавно не верује суду критике, него сопственој памети. Са друге стране, већ је постало смешно видети једне те исте критичаре како за руку воде своје пулене писце и додељују им књижевна признања.
Ми живимо у време нових догми и лако прилепљивих етикета. Људи се плаше да у свим сегментима друштва буду означени као неподобни, па и у свету књижевности. Данас је ненормално мислити својом главом и не пристајати да се буде у хору. Никада припадност чопору није била толико на цени као сада. При том, није битно шта радите и да ли то што радите ваља.
Данас свако може бити писац. Услед такве апсолутне слободе за разлетање прстију по тастатури и куцање на врата издавача, "свеопште књижевно одмаралиште", постало је крцато писцима-шоферима, писцима-електричарима и списатељицама-стриптизетама.
Живимо као неки полудивљи свет и питамо се да ли има још нека водитељка неког од водећих програма у најновијој историји медија да и она напише нешто па да ми сви ’’одушевљено’’ гледамо каква је то књижевност.
У духу нашег менталитета, вашар је шаренији него икада раније и наравно "за све паре". Утркивање пристиглих списатељица (мушкарци су нешто умеренији) за место на топ листама најпродаванијих издања - показују да закони тржишта једнима савршено погодују, док друге држе у лимбу да чекају евентуално неку од добро спонзорисаних награда, не би ли нешто о њиховом раду бар мало "одјекнуло".
Сасвим довољно да на домаћој, литерарној пијаци стигне свако ко нема професију или му, ако је ипак има, и не иде баш најбоље. На тај начин пловидба, таљигање, браздање успешно траје и, још увек има места за укрцавање, тј. посвећивање у круг литерарних мега звезда и освајање статуса литерарног тајкуна у том блиставом муљу шунда.
Да ли је тешко? Очигледно - није. Културна пустош која је прохујала овим крајевима припремила је трпезу и поставила столњак. Генерације, однеговане у таквом амбијенту, беспрекоран су читалачки аудиторијум.
Данас, са 0,62 одсто, колико је одвојено из буџета Србије за културу чињеница је која показује колико је нама самима стало до сопствене културе. Не мислим да велики буџет за културу аутоматски производи добру књижевност. Међутим, однос према култури на дуже стазе одређује квалитет живота грађана ове земље.
С ДРУГЕ СТРАНЕ, Ми смо као народ познат по књижевном квалитету и духовној виспрености. Међутим код нас, на жалост, постоји типичан синдром провинцијализма и недостатка истинске културе када се увек, унапред, априори сматра да је књига коју је написао неки Смит боља него ако је исту или чак и бољу написао нпр. Петровић.
Због тога ми немамо никакав увид која је то добра, квалитетна књига објављена, јер нема непристрасне књижевне критике и одговорног јавног мњења.
У таквим условима ми смо контаминирани хиперпродукцијом страних аутора, тако да до неутралног читаоца и конзумента стиже неселектована гомила бесмислица, које се онда тумаче као репрезенти одређеног квалитета. То наравно, доводи до резигнације код домаћих аутора, и што је још битније, омаловажавања код читалаца.
Осим ткз. водитељске књижевности и хиперпродукције страних аутора, код нас постоји и синдром гурања по страни домаћих аутора: Нема насловних страна, ловорика, новца од којег би могло да се живи, већ управо супротно – писца очекује самоћа, рад, неизвесност, а тиме и сумња у сврсисходност целог подухвата писања. А то није лако. Тада на жалост многи домаћи аутори одустану.
Баш из тих разлога, ми се трудимо да ту ситуацију из корена променимо, онолико колико можемо и умемо. Објављивањем што више квалитетних књижевних дела као што је књига ЧВОР У МОЗГУ, писаних домаћим пером, сигурни смо да ћемо временом у томе и успети. То су дела која ће не само остати у анале савремене српске књижевности, већ ће заувек представљати дела културног наслеђа наше земље, њене оставштине за будућност, без обзира на жанр кога представља и тематику коју обрађује.
Књига ЧВОР У МОЗГУ је још једна од ретких књига која ће сутра представљати доказ да смо некада постојали као народ, квалитетан народ.
Драган Маринковић зна да одабере велику тему, да одмах потом њену громогласност спусти на један тиши ниво, на степен појединца, и да на крају искористи старо добро аристотеловско оружје звано - перипетија плус препознавање - не би ли своју причу учинио напетом и до краја занимљивом
Мада у језичко-стилском смислу писан лако и занимљиво, ЧВОР У МОЗГУ као роман заслужује озбиљно критичко вредновање, јер у ширем смислу доноси слику једног поднебља са свим противречностима и сукобима између индивидуалног и колективног, између личног и социолошког, па и историјског.
Управо зато, у савременој српској књижевности има места за овако популарну прозу каква се радо чита у свим савременим културама, утолико пре ако она представља и допринос српској књижевности XXI века.
Маринковић је несумњиво зналац народа који живе на овом поднебљу, њихових менталитета и историјских сцена XX века, као и њених најважнијих социополитичких превирања... али оно што њега стварно интересује јесте не толико судбина неког посебног народа, већ судбина појединца када је изложен на милост и немилост великих историјских потреса, револуција или мракова једноумних традиционалних идеологија.
Зато нам писац ову дивну причу у књизи отвара in medias res... где је читалац уведен право у централни догађај. При том, снага великих тема и јесте у томе што се представљају базичне метафоре, на основу којих, писци у свим временима филигрански раде на различитим варијантама и могућностима. А то је управо лепота ове књиге! Њен књижевни квалитет! И доказ правог, књижевног талента њеног аутора!- могућност да велику тему, која се налази међу корицама ове књиге, свако од нас доживи на свој начин.

Прочитај још...
понедељак, 18. новембар 2013.
петак, 15. новембар 2013.

Најава промоције романа „Чвор у мозгу“ у Нишу

0 коментара

У понедељак (18.11.2013.) од 19 сати у сали Нишког културног центра (ул. Станоја Бунушевца бб) ће се одржати промоција мог романа „Чвор у мозгу“.
Очекујем Вас.
Књижевна омладина Србије сваке године расписује конкурс за најбољи необјављени роман на српском језику за неафирмисане писце (који до сада нису објављивали) за књижевну награду „Пегаз“.
Када човек нешто ради први пут у животу, воли да се, на неки начин, упореди са другима који то исто раде, те да на основу тога дође до информације где је он ту, односно, да ли то што је урадио нешто вреди. Тако сам и ја, са још 767 других аутора романа, послао свој рукопис на конкурс „Пегаз“ и нестрпљиво чекао одлуку жирија.
Када сам добио врло лепе критике од стране жирија, нестала је дилема: да ли „Чвор у мозгу“ вреди штампати или не.
Препоручујем свакоме ко је написао први роман, прву збирку песама или кратких прича (а то није објавио) да конкурише на овај конкурс. На тај начин ће, ако добије позитивне критике, знати да то што је урадио има вредност, а ако не добије никакав одговор (што значи да није задовољио стандарде жирија) не значи да треба да одустане од даљег писања, већ да треба да тражи, или нови пут до своје прве књиге, или начин да своју прву књигу изда и представи је читаоцу.
Сам почетак мог писања је занимљив. Наиме, одувек сам се највише плашио писмених (писаних) радова из српског. Ноћ пред писмени нисам спавао, а на дан писменог ми се није ишло у школу. С друге стране сам једва чекао писмене из математике, које сам по правилу завршавао за пола школског часа. Да ми је неки видовит човек пре само неколико година рекао да ћу једног дана написати роман, рекао бих му да нема појма и да слободно може да затвори радњу и пређе на неку другу делатност.
Живот је непредвидив и добро је што је тако.
Прочитај још...

Доручак са Жиком

0 коментара
Прочитај још...
среда, 16. октобар 2013.

Шахисти Ниша у акцији хуманости

0 коментара

Аутор текста: Драган Живић, ФИДЕ мајстор
„Хуманитарни  ГП 2013“ - „ X ГРАН ПРИ НИШ 2013“
Градски шаховски савез Ниша организовао је Брзопотезни турнир у шаху: „Хуманитарни ГП 2013“ - „X ГРАН ПРИ НИШ 2013“, под покровитељством Драгана Маринковића, члана УО Градског ШС Ниша. Турнир је  одржан  14. октобар 2013. г., од 17,30 ч.,  у просторијама Шаховског дома у Нишу.


Играно је 9 кола, по швајцарском систему, уз темпо игре од 5 минута за размишљање, а турнир ће се рејтинговати код ФИДЕ.  Учествовало је 28. такмичара, што је испод очекивања организатора, али је четворица  играча платило или послало свој прилог.
Турнир је био ХУМАНИТАРНОГ карактера, новац од уплате покровитеља турнира, као и комплетан новац од уписнине (коју су платиле и судије) је уручен Удружењу дистрофичара Ниша!   Сума од 18.300 динара није коначна, чекамо уплате још неких појединаца и донације ГО Црвени Крст из Ниша, на челу са председником  Дарком Булатовићем.
Такође, сви такмичари следећег, 11. ГП Ниша 2013, са традиционално врхунским наградним фондом, а који нису играли или дали донацију, морају да плате барем 200 динара у „Фонд хуманости“.
Тријумфовао је ФМ Марко Марковић, из Власотинца, са 7,5 поена. Више него заслужено I место, након убедљиве предности на табели уочи последњих кола. II место освојио је МК Вук Ђорђевић, са 7 поена. Најмлађи такмичар, један од највећих нишких талената, је овога пута био миљеник шаховске богиње Caisse, али пласман сам по себи говори о каквом се потенцијалу ради. ИМ Бранимир Максимовић је трећи, са 6,5 поена. На деоби од IV-VI места, са  6 поена су: ФМ Драган Живић, ФМ Љубомир Биљанић и ФМ Дарко Митровић. Од VII дo IX места, са 5,5 поена су: МК Марио Ливаја, МК Срђан Димитријевић, из Лесковца и МК Стефан Младеновић. Десети је МК Душан Мајсторовић, са 5 поена.
Најбољи ветеран је МК Ранко Ђурић; најбољи омладинац је I к. Стефан Николић из Лесковца а најбоља шахисткиња је ЖИМ Маја Величковски-Нејковић.
Судиле су Александар Златановић и ФА Мирослав Раковић, главни судија, уједно задужен за компјутерско паровање. Директор и идејни креатор манифестације је био Драган Маринковић, члан УО Градског ШС Ниша.
На отварању турнира је Биљана Ђорђевић, потпредседник Удружења дистрофичара, уручила Диплому захвалности Градском ШС Ниша. Церемонији отварања су присустовали и Данијела и Димитрије Анђелковић, чланови Удружења дистрофичара и сарадници приликом организовања манифестације. Мита Анђелковић је повукао и почасни потез у партији Стефан Стоиљковић-Љубомир Биљанић.
Директор турнира, г-дин Драган Маринковић је на церемонији проглашења победника, уручио свој роман „Чвор у мозгу“, победнику ФМ Марку Марковићу.
Турнир је медијски испратила екипа Нишке ТВ и уредник емисије Шаховска тајна, Љубомир Жикић. Фото албум је радио званични фотограф Градског ШС Ниша, Горан Ђурић-Ђура, првокатегорник.
Пласман након 10. ГП турнира за 2013. г.:
Бр. поенаБр.турнира
1.       МК Немања Живковић779
2.       ИМ Мирослав Миљковић745
3.       ФМ Марко Марковић749
4.       ФМ Драган Живић729
5.       ИМ Бранимир Максимовић605
6.       МК Марио Ливаја598
7.       ИМ Небојша Костић596
8.       МК Вук Ђорђевић577
9.       ФМ Дарко Митровић559
10.     ФМ Горан Терзић536
11.     ФМ Љубомир Биљанић527
12.     ЖИМ Маја В.-Нејковић518
13.     МК Стефан Младеновић427
14.     ВМ Мирослав Тошић394
15.     МК Стефан Стојиљковић339
 Председник   Градског  ШС   Ниш
 ФМ и ИА Драган Живић

Прочитај још...
среда, 2. октобар 2013.

Гостовање у емисији „7. дан“

0 коментара
Прочитај још...
петак, 10. мај 2013.

Другачије

0 коментара


Извод из рецензије Ивана Матејевића ("Чвор у мозгу")
...Драган Маринковић, нас у причу из последњег рата уводи преко занимљиве приче из давних српско-турских ратова, периода када је ослобођен Ниш од турске власти. Уводна прича, сликовито представљена, оригиналним дијалектом подручја где је радња смештена треба да споји митолошке свере које се понављају много касније, односно у наставку текста, у описаним догађајима последњег рата и десет година након тога.
У осови књижевног дела је језичка обрада неке теме. Различити су доживљаји рата. Док рат траје, он доноси посебне облике функионисања и размишљања. То је нешто као стање неравнотеже духа где ништа није у реду. Након завршетка рата, са сазнањима која нису била доступна у потпуности за време трајања, формира се нова слика која доводи до објективнијег сагледавања свега онога што се догодило па се то формира и нешто другачија слика догађаја.

Маринковић на сасвим другачији начин приступа причи у коју нас уводи. Његови ликови остају очувана и стабилизована духа упркос свим психичким последицама које рат доноси. Овај текст није писан патриотском наративношћу. Аутор се овде не бави односима лојалности и издаје што уобичаја у патриотским ратним текстовима. Избегава „тешке ратне теме“, већ наизгед необичним и лаким ратним догађајима, већ у уводној причи поткрепљеним митологијом тражења блага, ствара нам утисак да је то „баш тако било“, односно да је све што је овде испричано личи фактогртафском, веродостојном доживљају. Фрагментарним виђењем апсурдности рата, динамичним, филмским дијалогом аутор ствара слику реалних ликова и живописним језиком шета нас историјом Ниша себи својственим начином. Ово штиво је ослобођено клишеа. Након динамичних догађаја десет дана рата 1999. године, присуствујемо сустету ратних ветерана из ове приче, десет година након завршетка рата на сумирању животних постигнућа у периду који је требао да избрише све ратне страхоте. И јесте избрисао јер се завршава оптимистичним жељама окренутим будућности, новом животу, стварању породице, рађању као једином смислу постојања. То је логични завршетак овог по свему другачијег приступа рату као литерарној теми. Таква необичност у исто време доноси и позитивну оригиналност аутора који је, пре свега аутентичним језиком хтео да исприча и подели с читаоцима нешто што може да буде и највећа интима.
Прочитај још...
уторак, 30. април 2013.

Фишеров шах

2 коментара
Један од најбољих шахиста свих времена велемајстор Боби Фишер је „измислио“ Шах960 или, како га неки зову, Фишеров насумични шах, с циљем да створи услове за игру у којој ће шаховска креативност и таленат бити важнији од анализа шаховских отварања, односно „шаблонског“ играња шаха. Шах је много напредовао и директна последица тога је да се све више партија завршава ремијем. Људи који се озбиљно баве шахом одавно размишљају о овом проблему. Решење ове ситуације може се пронаћи у новом начину бодовања партија (као у фудбалу: реми 1, победа 3, пораз 0) или у промени неких других правила шаховске игре, као нпр. нови начин ређања фигура – што предвиђа Шах960. Назив Шах960 је добио по броју почетних позиција. 

У фишеровом шаху пешаци се ређају као у стандардном шаху, а код ређања фигура постоје три основна правила: (1) краљ мора бити између топова, (2) ловци морају бити разнобојни и (3) црне фигуре се постављају по истом редоследу наспрам белих. Код ређања фигура постоје две основне варијанте: (1) унапред одређена варијанта и (2) бели поставља прву фигуру, црни поставља исту своју фигуру на исту позицију, а затим он задаје позицију за другу фигуру, бели га прати, па бели задаје трећу... итд
У овим партијама, без обзира на распоред фигура, могуће је извести обе рокаде по уобичајеним правилима, с тим што је треба најавити јер постоје ситуације у којима се рокада врши само померањем краља или само померањем топа.
Испод текста сам приказао неколико партија Шах960 које сам одиграо на www.chess.com  са различитим успехом.
[Event "UNITED MACEDONIANS Chess960 - Board 10"]
[Site "Chess.com"]
[Date "2013.03.13"]
[White "drama"]
[Black "DORU-66"]
[Result "1-0"]
[WhiteElo "1434"]
[BlackElo "1436"]
[TimeControl "1 in 3 days"]
[Termination "drama won by resignation"]
[Variant "Chess 960"]
[SetUp "1"]
[FEN "rnbqnkrb/pppppppp/8/8/8/8/PPPPPPPP/RNBQNKRB w KQkq - 0 1"]
1.d4 d5 2.g3 c6 3.e4 dxe4 4.Bxe4 Nd6 5.Bxh7 Qd7 6.Bxg8 Qh3+ 7.Rg2 Kxg8 8.Kg1 Bg4 9.f3 Be6 10.Nd3 g6
11.Nf4 Qf5 12.Nxe6 fxe6 13.c3 Nd7 14.Qc2 Rf8 15.Qxf5 exf5 16.Na3 Nb6 17.Bg5 Rf7 18.Re1 e6 19.Rxe6 Ndc4 20.Rxg6+ Bg7
21.Nxc4 Nxc4 22.Bh6 Kh7 23.Rxg7+ Rxg7 24.Bxg7 Kxg7 25.Re2 Kf6 26.b3 Nb6 27.c4 Nd7 28.Kf2 a5 29.h4 b6 30.g4 fxg4
31.fxg4 b5 32.d5 cxd5 33.cxd5 Ne5 34.Rxe5 Kxe5 35.h5 Kxd5 36.h6 1-0
[Event "chess 960 - Board 6"]
[Site "Chess.com"]
[Date "2013.02.25"]
[White "inok_"]
[Black "drama"]
[Result "1-0"]
[WhiteElo "1585"]
[BlackElo "1424"]
[TimeControl "1 in 3 days"]
[Termination "inok_ won by resignation"]
[Variant "Chess 960"]
[SetUp "1"]
[FEN "rbqkbnrn/pppppppp/8/8/8/8/PPPPPPPP/RBQKBNRN w KQkq - 0 1"]
1.c4 d6 2.d4 b6 3.Be4 c6 4.Ne3 Nd7 5.Bxh7 Rf8 6.Be4 Nf6 7.Bf5 Bd7 8.Ng3 g6 9.Bd3 Ng4 10.Nxg4 Bxg4
11.h3 Bd7 12.Bc3 f6 13.Qh6 Rg8 14.Qh7 Kc7 15.Qxe7 f5 16.O-O Kb7 17.e4 Bc7 18.a4 Qe8 19.Qg5 Nf7 20.Qe3 Qc8
21.e5 Be6 22.a5 g5 23.f4 g4 24.d5 gxh3 25.dxe6 Qxe6 26.Bxf5 Qh6 27.e6 h2+ 28.Kh1 Ne5 29.a6+ Kb8 30.Bxe5 dxe5
31.Qe4 Rxg3 32.Qxc6 1-0
[Event "UNITED MACEDONIANS Chess960 - Board 5"]
[Site "Chess.com"]
[Date "2013.03.10"]
[White "drama"]
[Black "chess_2013"]
[Result "1-0"]
[WhiteElo "1465"]
[BlackElo "1387"]
[TimeControl "1 in 3 days"]
[Termination "drama won by resignation"]
[Variant "Chess 960"]
[SetUp "1"]
[FEN "rnkqrnbb/pppppppp/8/8/8/8/PPPPPPPP/RNKQRNBB w KQkq - 0 1"]
1.g3 Nc6 2.c3 e5 3.e4 f6 4.Ne3 Ng6 5.Na3 Nge7 6.Nac2 d5 7.exd5 Nxd5 8.Nxd5 Bxd5 9.f3 g6 10.Ne3 Bf7
11.Bf2 f5 12.Qc2 f4 13.Ng2 Bd5 14.Nh4 a5 15.a4 Ra6 16.O-O Bf6 17.Bg2 Bxh4 18.gxh4 Bc4 19.Rfe1 Bd3 20.Qb3 g5
21.Bf1 Bxf1 22.Kxf1 gxh4 23.Qf7 Qd3+ 24.Kg2 Nd8 25.Qxe8 h3+ 26.Kg1 Rg6+ 27.Qxg6 Qxg6+ 28.Kf1 Qg2+ 29.Ke2 Qxh2 30.Rh1 Qg2
31.Rag1 Qxg1 32.Rxg1 Ne6 33.Rh1 Ng5 34.Bh4 1-0
[Event "UNITED MACEDONIANS Chess960 - Board 5"]
[Site "Chess.com"]
[Date "2013.03.10"]
[White "drama"]
[Black "chess_2013"]
[Result "1-0"]
[WhiteElo "1465"]
[BlackElo "1387"]
[TimeControl "1 in 3 days"]
[Termination "drama won by resignation"]
[Variant "Chess 960"]
[SetUp "1"]
[FEN "rnkqrnbb/pppppppp/8/8/8/8/PPPPPPPP/RNKQRNBB w KQkq - 0 1"]
1.g3 Nc6 2.c3 e5 3.e4 f6 4.Ne3 Ng6 5.Na3 Nge7 6.Nac2 d5 7.exd5 Nxd5 8.Nxd5 Bxd5 9.f3 g6 10.Ne3 Bf7
11.Bf2 f5 12.Qc2 f4 13.Ng2 Bd5 14.Nh4 a5 15.a4 Ra6 16.O-O Bf6 17.Bg2 Bxh4 18.gxh4 Bc4 19.Rfe1 Bd3 20.Qb3 g5
21.Bf1 Bxf1 22.Kxf1 gxh4 23.Qf7 Qd3+ 24.Kg2 Nd8 25.Qxe8 h3+ 26.Kg1 Rg6+ 27.Qxg6 Qxg6+ 28.Kf1 Qg2+ 29.Ke2 Qxh2 30.Rh1 Qg2
31.Rag1 Qxg1 32.Rxg1 Ne6 33.Rh1 Ng5 34.Bh4 1-0
[Event "Friendly 960 match - Board 8"]
[Site "Chess.com"]
[Date "2013.03.01"]
[White "drama"]
[Black "amir077"]
[Result "0-1"]
[WhiteElo "1394"]
[BlackElo "1526"]
[TimeControl "1 in 3 days"]
[Termination "amir077 won by resignation"]
[Variant "Chess 960"]
[SetUp "1"]
[FEN "bbnnrqkr/pppppppp/8/8/8/8/PPPPPPPP/BBNNRQKR w KQkq - 0 1"]
1.b3 c5 2.c4 e6 3.Be4 Nd6 4.Bf3 Nc6 5.e3 Qe7 6.d4 cxd4 7.exd4 Nf5 8.d5 Ncd4 9.Qd3 Nxf3+ 10.Qxf3 b5
11.Qg4 h5 12.Qh3 bxc4 13.bxc4 Qb4 14.Qc3 Qxc3 15.Bxc3 Rc8 16.dxe6 dxe6 17.O-O Rxc4 18.Nb3 O-O 19.Be5 Rc2 20.Nd4 Nxd4
21.Bxd4 Rxa2 22.Nc3 Rc2 23.Re3 Rc8 24.Nb5 a6 25.Na3 Ra2 26.Rfe1 e5 27.Bb6 Rc6 28.Rb3 Rxa3 29.Rxa3 Rxb6 30.Rd1 g6
0-1
Прочитај још...
понедељак, 15. април 2013.

Одчворавање романа

0 коментара
Извод из рецензије Срђана Сиђе Живковића ("Чвор у мозгу")

Није нам савремена књижевност понудила пуно белетристике о новијој српској историји с краја 20. века. Да ли због још увек нерешених територијалних и политичких питања или страха од осуде барјактара послератних тенденција, или су пак те тенденције довеле до осиромашења идеја тек, о последњим ратовима на овим просторима пишу се трактати, есеји, новински чланци, понека збирка песама (трилогија Зорана Богнара) али не и озбиљна прозна дела (част изузецима Звонку Карановићу и сличнима).
Драган Маринковић се усудио да разбије тај зид. Показао је да је могуће написати роман о последњем рату (тачније нападу НАТО пакта) у време свежих рана а да тај роман не буде осветнички, не буде набијен негативним емоцијама, нити пак с друге стране љигав и „про“-

...Улазећи на моменте у лирске описе предела или простора о коме пише Драган Маринковић улази у Андрићевски круг у коме нам је свака слика детаљно исцртана – речју. Из његових одличних описа брвнаре, куће, било чега што сматра да треба показати читаоцу јасно се може замислити дато. Јасно, чак до филмске пројекције.
...Она нит која ће читаоца од самог почетка до краја романа држати у ишчекивању и нудити му опчињеност јесте паралела између складишта муниције или чега већ другог што Драганове јунаке чини радозналим и пећине у којој се по непровереној легенди сакрива злато у време ослобођења од Турака 1878. године. Узевши ову паралелу као основ и разрешење романа Драган Маринковић успева да до  краја своје приче читаоцу држи пажњу додајући теми лепу обичност и природност изражавања главних јунака.
Драганови јунаци су обични људи. Официри нижег ранга који немају потребу за напредовањем у служби. То су људи који најпре обављају свој задатак, људи који воле своју земљу и на крају људи који су се задесили на одређеном месту у одређено време. Време, које није умилно по њих, али се мора прихватити. То су људи са свим врлинама и манама које обичан човек има. Ту се свакако може убројати и радозналост, па и жеља за богатством уколико га има у непознатом склоништу.
...Реализам својствен Драгановом стилу разбијен је у самом наслову романа који има метафорично значење. Чвор јесте у нашим главама. Штавише, чворови. И око тога ћемо се сви сложити. Све остало нека буде виђење читаоца. Зато, препоручујем прочитајте роман и расплетите један чвор у глави!

април 2013.
Прочитај још...
понедељак, 4. фебруар 2013.

Изнад облака

0 коментара

Село Славујевац је раштркано по падинама шумовите и питоме планине Дукат. Куће су разбацане дуж сеоског колског пута, тако да између њих има и по пар стотина метара раздаљине. Изнад самог села се уздиже највиши врх планине, Голема стена, који гордо штрчи изнад увек зелене четинарске шуме која га окружује. Стена је на неки чудан начин равна према селу, као да је неким великим ножем пресечена, па лети кад се сунце ужари врх планине бљешти као дукат – по чему је планина и добила тако име. До врха се стиже обележеном планинарском стазом која вијуга прво кроз листопадну, а затим и четинарску шуму па све тако до споменика борцима за слободу који се налази на самом врху.
Бранислав је дечак из Славујевца, који је пре два месеца кренуо у први разред основне школе. Име је добио по свом прадеди који се борио за слободу, а чије је име уклесано на споменику који се налази на Големој стени. Бане ће сутра први пут у животу покушати да освоји овај врх.
Стоји Бане испред куће, главу накривио уназад, и гледа у правцу Големе стене која се у ово доба године не може видети због облака. Његов љубимац Шарко, који је само мало млађи од Банета, му се врти око ногу и само нешто њушка. Бане не обраћа пажњу на њега, већ замишљено гледа у правцу врха планине, питајући се хоће ли сутра имати довољно снаге и храбрости да освоји врх кога чувају облаци.
Постаје нестрпљив. Он би одмах да крене, али ипак мора да сачека јутро.
Ујутру, одмах по изласку сунца, Бане устаде, намести кревет, доручкова те поче са спремањем за планинарење. Прво је обукао зимске панталоне и џемпер, а затим обуо дубоке ципеле и на крају обукао јакну. За то време мајка му је спремила ранац. У ранац је ставила суву одећу за пресвлачење, два сендвича и флашу са водом.
Бане изађе испред куће, поносно погледа у правцу врха и, као да му прети, у себи му рече - Видећемо се данас.“
Отац узе ранац, а Бане зовну Шарка те сви кренуше. Полако, ногу пред ногу, ходају сеоским путем према шуми. Убрзо уђоше и у листопадну шуму. Бане се осврће и гледа предивне шумске јесење боје, од златно-жуте до црвене. Птице, које нису отишле у топлије крајеве, скакућу по гранама дрвећа и цвркућу. Шарко трчкара пред њима, њушка као да нешто тражи, па се враћа. Лаганим ходом напредују ка врху.
Дође време и за први одмор. Седоше на неки трупац, којег су шумари поставили поред пута уместо клупе, попише мало воде и кроз пар минута наставише са пешачењем.
Бане примећује да се, што више одмичу од села, видљивост све више смањује. Као да улазе у маглу. Што се видљивост више смањује, тако се и Бане све више примиче оцу. Не одваја се од њега. Шарко, као да више није радознао, па више не трчи унаоколо, већ полако иде уз Банетву ногу. Дођоше до ливаде на омањој заравни, кад осетише јак бљесак сунца. Бане, сав зачуђен, скоро да је скроз затворио очи и, онако једва шкиљећи, почео да се окреће око себе. Као да се обрео на некој другој планети. Ставио длан десне руке изнад очију и гледа. Свуда око себе види само белу равну површину. Тек понегде израњају врхови планина као острва на мору. Упита оца шта је то, а он му одговори да су управо изашли из облака. Очи му засијаше од среће. „Аааа! Па, ми смо сада изнад облака?“ – одушевљено упита оца. Отац само климну главом и рече му – „Ајде да сада направимо још једну паузу“. Бане седе на неки балван, савио ноге у коленима, обухватио их рукама, наслонио браду на колена и загледа се у даљину. Балван је сада његов авион. Он лети изнад тог чудног белог мора, обилази острва често мењајући висину. Ту је потребно вешто пилотирање. У тој маштарији га прекину отац – „Ајмо Бане, дижи се! Настављамо даље!“ Бане се брецну, одмах устаде те упита оца – „Је л’ пилоти сваког дана лете изнад облака?“ Отац одговори потврдно, зовну Шарка те наставише са пешачењем. Бане не осећа умор, непрестано се окреће и гледа око себе. Као да се обрео у Земљи чуда.
Отац застаде и упери кажипрст у правцу врха – „Ено, види се споменик!“ Бане развуче усне у осмех, не зна шта да каже. Обузе га неко осећање среће, задовољства и поноса те помисли у себи – „Успео сам!“ До Големе стене их је делило још свега пар стотина метара, што су они убрзо и савладали те се нађоше пред спомеником ослободиоцима. Сав срећан и поносан, Бане гледа у споменик. Отац га узе за руку и показа му прадедино име које је уклесано у спомен плочу. Бане гурну руку у џеп јакне те извади букетић шумског цвећа, које је набрао успут, погледа у правцу имена славног претка и стави цвеће на споменик. Шарко све време обиграва око Банетових ногу, а он га само кратко помилова по глави.
Поред споменика је направљен летњиковац. Седоше на клупу, отац извади суву гардеробу из ранца те се пресвукоше. Онда извуче сендвиче и један да Банету који одмах одломи парче свог сендвича и проследи га Шарку. Бане полако гризе сендвич, гледа у даљину и после краћег ћутања рече оцу – „Одлучио сам.“ Отац га збуњено упита – „А шта то, сине?“ Бранислав поносно окрену главу према оцу и ко из топа одговори – „Кад порастем, бићу пилот!“

Прочитај још...
четвртак, 3. јануар 2013.

Балканска прича

2 коментара

Скоро сам гледао неки јако добар филм и оно што ми сада не да мира је прича о неком мудром учитељу са Далеког истока која је у том филму испричана у три-четири кратке реченице. Прича је врло занимљива и када бисмо је довели на наш простор и прилагодили је нашем менталитету,  изгледала би, отприлике, овако.
Љубиша, главни јунак ове приче, није био одличан ђак, нити се истицао по било чему у односу на своје вршњаке, осим (често!) по недисциплини. Ничим није заслужио да га било ко, па ни родитељи, награде. Међутим, пошто код нас не постоје критеријуми за награђивања (као ни за много штошта друго!) родитељи решише да подигну кредит и купе му мотор за осамнаести рођендан. Љубиша је био пресрећан. Јурцао је мотором по селу тамо-амо, а о школи је још мање мислио него до тада.
У селу постоји продавница, коју сви зову „Задруга“. Испред ње је постављен астал са клупама где се сељаци окупљају и, док испијају пиво, надмудрују се, причају о политици и трачаре или, како би се то лепше рекло, причају о новостима у селу. Међу редовним гостима „Задруге“ је и мудри сеоски учитељ који, углавном, слуша присутне и тек понекад се, углавном на крају,укључује у расправу.
Вест о куповини мотора је стигла и до задругара. „Баш добро што му купише мотор, сада ће дете имати разоноду. Можда се и смири...“ – коментаришу старији сељаци, док су они млађи забринутији – „Море каква разонода само ће да јури девојке по селу.“ Мудри учитељ их погледа све од реда па рече – „Полако људи. Не зна се. Видећемо.“
Прођоше две године и Љубиша се, како то обично бива, превише ослободио на мотору. Возио је пребрзо, изводио разне вратоломије, све док није пао с мотора и тешко се повредио, због чега му је сада лева нога краћа од десне. Када су старији задругари чули ту вест рекоше – „Ипак, није добро што су му купили мотор. Ето, дете паде, нагрди се начисто,“ док су они млађи имали другачије мишљење – „Море, није он наиван. На крају ће да избегне војну обавезу!“ Последњи дискутант је, по обичају, мудри учитељ – „Полако људи. Не зна се. Видећемо.“
Прођоше још две године те се зарати (а шта друго може да нам се деси?). Дошла војска у село, мобилисала све мушкарце осим Љубише, због повређене ноге. Друштво из „Задруге“ је било постројено и док су у колони напуштали село старији део задругара рече – „Море, ипак је добро што су му купили мотор. Ево, сви смо ми мобилисани, а он једини од мушкараца остаде у селу“, на то се надовезују млађи задругари – „Море, мајке му га, он наследи и све наше жене.“ Мудри учитељ им на крају, ходајући са њима у колони, рече – „Полако људи. Не зна се. Видећемо.“
Заврши се рат, преживели ратници се вратише у село, међу њима и сви задругари. Неки повратници приметише у својим домаћинствима нове чланове па се онако љути и наоружани окомише на Љубишу. Љубиша био спретнији, попео се на мотор, и збрисао. Ту му се изгуби сваки траг. Старији задругари, док су мирно испијали лепо охлађено пиво испред „Задруге“, рекоше – „Ипак није добро што су му купили мотор. Због њега је сада морао да побегне из села,“ они млађи га не жале – „Море, нека му је. Уместо што је јурио сојке по селу, требао је да се запосли и ствара породицу.“ Мудри учитељ затвори дискусију речима – „Полако људи. Не зна се. Видећемо.“
Прођоше године и Љубиша се изненада појави у селу са пуно пара. Е сад, да ли се он у том далеком свету заиста обогатио, или је подигао кредит да би у селу био главна фаца, нико поуздано не зна. Важно је да су се, с временом, страсти стишале и да сада он седи испред „Задруге“ са свим задругарима и пије пиво. На крају извади новчаник, једва га држи у руци колико је набрекао од пара, и гласно, да га сви чују, рече – „Да платим!“ Задругари су, угледавши његов набрекли новчаник, у првом тренутку просто занемели да би мало касније, ипак некако, успели да дођу к себи и прокоментаришу – „Море, ипак је добро што ти купише оно моторче. Сад си богат човек, а да није било њега... Еее...“ Премудри учитељ их погледа и рече – „Полако људи. Не зна се. Видећемо.“

И тако дођосмо до краја ове приче, а можда и нисмо. Не зна се, видећемо!
Прочитај још...

Архива чланака

 
Д.М.Драма © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА ТМ