Већ неко време сањам један чудан сан.
Као, то је један наш обичан дан.
Као, ми живимо у кокошињцу неком,
одвојеном од света широком реком,
па још опасан и зидинама делом,
најбољи је кокошињац у региону целом.
Врли Певац нам је, као, с неба пао,
а ми смо обичне кокошке, као.
Има ту и ствари које не треба да знаш,
кокошињац се сасвим накривио баш,
а у њему се све као у баснама дешава,
јер Врли Певац причом све проблеме решава.
Он је притом и неке врло чудне сорте,
од јефтиног хлеба више воли торте.
Из чиста мира се, као, с нама свађа често
покушавајући тако да сачува престо.
Као, не секира се он што га зову крелац
ни што би кока једна да постане певац.
А, пошто коке нису баш много паметне,
Врли Певац може свашта да им наметне.
Тако се, као, сетио и Врли Певац наш
да нам уведе намете ама на све баш.
Коке по дворишту више не смеју да каке,
а уместо перја треба да им расту длаке.
Да кокодачу смеју само кад су саме,
а Певац је једино за плакање раме.
И, шта да ти кажем, тешка је то мука
још више те сврби када чеше туђа рука.
Како ово описати и тај осећај чудан:
Хоћу ли се пробудити, ил сам, можда, будан?
