Чекајући пуцањ за трке почетак,
размишљам тако у погнутом ставу.
Шта ако не будем брз као метак?
Хоћу ли успети да сачувам славу?
Терајући ме да увек будем само први,
(Неважно је да л’ сам други или пети)
Систем ми прети да ће да ме смрви,
да ћу да осванем разапет на мети.
И док чекам пуцањ за почетак трке,
мисли ми лутају у погнутом ставу.
Све ми се чини: шансе су ми мрке.
Шта ако испадне да сам у праву?
Уплаши ме пуцањ за трке почетак.
Ноге ми се просто везаше у чвор.
Да л’ ми то освану црни петак?
Ил’ у мене уђе онај нечастиви створ?
И док ноге једва раздвајам у корак,
покушавајући до задатог циља стићи,
нисам више метак, сад сам само ћорак,
због чега циљу, више, не могу ни прићи.
Сећам се некад сам млео као млин.
Све ми је, некако, пребрзо прошло.
Сад морам да окачим копачке о клин,
јер за пензију је, изгледа, време дошло.
