Д.М.Драма

Годишњица (једночинка)

Ликови:

Ђура – наставник физике у пензији, стар 78 година

Мара – учитељица у пензији, стара 80 година

Стамена – наставница енглеског у пензији, стара 85 година

Бранкица – Стаменина ћерка, стара 60 година

У соби седе Ђура и Мара. Ђура нешто ради на компјутеру, а Мара гледа ТВ. Ћуте.

После неког времена.

Ђура: (устаје и пружа руку Мари) Е па, Марице, срећна нам годишњица!

Мара: (изненађена) Годишњица!? Који је данас датум?

Ђура: Знао сам да ћеш да заборавиш. И прошле године си заборавила. (љутито) Па, хоћеш ли да устанеш да се пољубимо? Да ти честитам годишњицу?

Мара: (невољно устаје) Ти си се као сам сетио!? Цврц Милојка, видео си на фејсбуку. Гарант си видео на фејсу. Признај. (љубе се, а потом) А, прошле године смо обоје заборавили, а не само ја.

Ђура: Извини, али ја сам се и прошле године први сетио.

Мара: Сетио си се, ал тек недељу дана после годишњице и то на моју интервенцију.

Ђура: (зачуђено) Твоју интервенцију? Иди молим те. Ниси имала појма, сам сам се сетио.

Мара: Цврц Милојка. Ја сам те питала где ћемо на годишњицу, а онда си ти рекао у Врњачку Бању, сећаш се? Па сам ти ја рекла да нисам баба да ме водиш по бањама, него, да си неки фрајер ти би ме одвео у Беч или Рим за викенд. Сећаш се? Па си ти тек онда утврдио да нам је годишњица прошла... недељу дана пре тога. Је л` тако било?

Ђура: Није баш било тако. Ти си мене питала где ћемо за годишњицу, а ја сам теби рекао да не знам, а ти си онда мени рекла да ни не помишљам да те водим у неку бању, јер ниси болесна. После тога сам ти ја предложио да одемо на викенд у Праг или Венецију, али сам одмах затим утврдио да нам је некако, немам појма како, промакла годишњица. Тако је било, ако хоћеш да знаш.

Мара: Цврц Милојка...

Чују куцање на вратима и у собу улази комшиница Стамена.

Стамена: Здраво да сте младенци. Па честитам вам годишњицу! (креће ка Ђури с намером да га пољуби)

Домаћини су зачуђени.

Ђура: (пољуби комшиницу) Хвала Стано. А, откуд знаш да нам је данас годишњица?

Стамена: (пољуби Мару) Како откуд? Па, и ја имам фејсбук. Уђем јутрос на фејс кад видим неки подсетник. Мислим се, немам паметнија посла него ћу да гледам у подсетник. И тако, сурфујем по фејсу неко време па ковелим што па да не погледам на шта хоће да ме подсети... Кад оно ви. Е, нек вам је са срећом. Баш малопре кажем мојој Бранкици, немој сине да ме чекаш, нећу скоро, идем преко пута код комшија да им честитам годишњицу па ћемо да попијемо по кафу и по неко пиће и поједемо по парче торте, све онако по реду... Па, празник је, ваља се. (Мари) Коју си торту правила?

Мара: (изненађена) Молим?

Стамена: Јеси ли правила неку торту? Мислим, годишњица ти је... вероватно јеси?

Мара: (затечена) Нисам... Ђура не сме слатко па нећу да га подевам.

Стамена: (изненађена, Ђури) Одкад ти не једеш слатко? Први пут чујем.

Ђура: (затечен) Има већ... неколико... Већ неко време то траје.

Стамена: Како ја не знам за то?

Ђура: Е па, не знам како не знаш.

Стамена: (жалостиво) Е, да је мој Милутин сада жив и ми бисмо ове године славили четрдесет година брака... Он оде млад... (брише сузу) Ех...

Мара: Како четрдесет? Па, ви сте старији од нас бар шест-седам година.

Стамена: Боже, жено, па колико ја то онда имам година?

Мара: Ваљда, осамдесетшест-седам.

Стамена: Осамдесетшест!? Откуд мени те године? А ја све мислим шездесет-седамдесет... Ку-ку, па колико ти онда имаш? Осамдесет?

Мара: (увређено) Немам. Осамдесет ћу да напуним тек за неку годину, а Ђура је већ напунио осамдесет и две и ушао у осамдесеттрећу, охохоо...

Ђура: Моје године овде нико није спомињао. Не знам што ти то сада потежеш? Па, нису то никакве велике године. Мој деда је живео деведесет и две, а било је још таквих примера у мојој породици.

Стамена: Нису Ђуро, у праву си. Важно је како се осећаш, а ја се осећам као да имам шездесет (прасну у смех). Него, док Мара скува кафу, ти ми Ђуро испричај где ћете да путујете?

Мара: Какво путовање?

Стамена: Па, за годишњицу. Хоћете ли путовати негде? Да је жив мој Милутин, ми бисмо путовали у Париз. Били смо тамо једном и Милутину се много свидело. Били смо млади...

Мара: (прекину је) Када сте ви били у Паризу? Колико се ја сећам били сте само једном у иностранству и то... ваљда у Бечу...

Ђура: (прекину је) Ма, какав Беч. Били су у Трсту у оно време када смо се тамо облачили. (обрати се комшиници) Је л` тако?

Стамена: Јесте, били смо И у Трсту (посебно акцентује „И“), а ви сте обилазили Сокобању, Врњачку Бању, Нишку Бању... можда сам неку заборавила.

Мара: Цврц Милојка, били смо и у Бечу, Дубровнику, Сарајеву...

Стамена: Извини, али тада Дубровник и Сарајево нису били иностранство. Сада само о путовањима у иностранство говоримо. (погледа Мару) Знаш да ја пијем кафу без шећера...

Мара: (упада јој у реч) А Беч, то је увек било иностранство, па... било је ту још путовања, него не могу сада да се сетим...

Стамена: Сетила сам се. Стварно сте били у Бечу. (присећа се) То је било онда... Када то беше? Мислим да вам је онај твој сестрић платио путовање преко његовог синдиката на рате... Како беше, хотел „Д“ категорије, на периферији, са лавором?

Мара: (увређено) Није „Д“, него „Ц“ категорије и имали смо купатило у соби. (гледа је подругљиво) И спавали смо у хотелу, у Бечу, на креветима, а не на клупи на железничкој станици у Трсту.

Ђура: Полако жене. Полако, ал` сте се зајапуриле, као да је...

Мара: (прекида га) Нисам се зајапурила, него причамо. Причамо, је л` тако Стано?

Стамена: Тако је. Него, ја пијем кафу без шећера...

Ђура: Данас нам је годишњица па би требало да...

Стамена: (изненађено) Баш данас вам је годишњица? Како сам потрефила, а ја мислила да свратим само на кафу, кад оно сигурно има и торта (пружа руку Ђури) Па, комшија да се пољубимо, срећна вам годишњица (љуби га). И теби Маро (љуби је). А коју си торту правила?

Мара: Какву торту?

Стамена: Па, то те питам. Коју си торту правила? Правила си ваљда неку, празник ти је.

Мара: Нисам. Не смем слатко, лекари ми забранили.

Стамена: Одкад то? Како ја не знам за то?

Мара: Не знам како не знаш. Лекари ми забранили па онда Ђура неће да једе слатко да ме не подева.

Стамена: А што Ђури не правиш? Он сме.

Мара: Ти ме не слушаш, Стано. Лепо сам ти рекла да неће због мене.

Стамена: Аааа, због тебе. Добро. Лепо је то. Немој да ти искипи кафа.

Мара: Која кафа?

Стамена: Јеси ли ставила кафу? Мени без шећера. Ето ти чуда. Пијем кафу без шећера, а смем да једем торту. Кад смо већ код торте, јеси ли правила неку торту.

Ђура: А бре Стано није правила, је л` ти малопре рече да не сме слатко.

Стамена: Не знам ја за то.

Чује се звоно на вратима и у собу улази Бранкица, Стаменина ћерка.

Бранкица: Добар дан. Како сте. Где си ти мама? Што ми побеже?

Стамена: Нисам побегла. Мара слави рођендан па сам дошла на торту.

Бранкица: Није мама рођендан, него годишњица брака. Рекла сам ти јутрос да сам видела на фејсбуку. (окреће се ка комшијама) Срећна вам годишњица брака чика Ђуро (љуби га) и вама тета Маро (пољуби и њу). Да сте живи и здрави сто година!

Ђура: Хвала ти ћеро, (смешка се) мада би могла и нека преко стоте.

Бранкица: Па, то се само тако каже. Нека буде стопедесет. Је л` вам досађивала мајка?

Мара: Није. Лепо смо се испричале.

Бранкица: Она може неко краће време да задржи концентрацију, али се брзо губи. Заборавност код ње невероватно брзо напредује. Како сте ви? Како здравље?

Ђура: Добро је ћеро. Добро је. Важно да је глава бистра. Док мозак ради како треба добро је. Ово друго је све некако лакше.

Бранкица: Баш ми је драго да сте добро. И она је до скоро била добро, али ето... Побеже ми, ја мислила да је у купатилу, кад погледам нема је нигде. Има већ десетак дана како је почела да заборавља. Прекључе смо се поново упознале (насмеја се). Губи се повремено па се плашим за њу.

Стамена: Ко се изгубио, сине?

Бранкица: Ти си се изгибила, мама. Ајмо кући.

Стамена: Сачекај мало, Мара је ставила кафу. Маро, мени без шећера... Чудо једно кафу пијем без шећера, а смем торту да једем. Коју си торту правила за рођендан?

Бранкица: Ајмо мама кући, нека људи прославе своју годишњицу на миру.

Стамена: А да је Милутин жив, је л` би и нама сада била златна свадба?

Бранкица: Вама би, мама, златна свадба била пре десет година.

Стамена: А где смо ми путовали за златну свадбу?

Бранкица: Нисте, мама, могли да путујете нигде, јер је тата умро много пре тога. Ајмо кући. Дај ми руку. Тако, идемо. (комшијама) Извините, молим вас, и довиђења.

Ђура: Довиђења ћеро.

Мара: Довиђења.

Стамена и Бранкица излазе.

Ђура: (замишљено) Ех, шта ти је живот? Док си мали не можеш без помоћи родитеља, а онда остариш па не можеш без помоћи деце. Стално ти треба неко на кога ћеш да се ослониш.

Мара: А наша деца у Америци. Ко ће нама да помогне?

Ђура: У Канади, Маро. У Канади!

Мара: Па, то ти је исто. У чему је разлика?

Ђура: У праву си, нема разлике. Само да нас здравље послужи. Све се некако може поднети док је мозак у функцији. Кад мозак откаже... збогом, лаку ноћ.

Мара: Мене, на сву срећу, још увек добро служи. Него, нешто размишљам, Стану је добро ударило по памети, али је у праву. Требали бисмо негде да отпутујемо.

Ђура: Баш би било лепо отпутовати негде. Знам да ти нећеш у бању, па да ми лепо одемо негде у Европу.

Мара: У Рим. Никад нисмо били у Риму, а сви кажу да је лепо, и град и шетња поред Лоаре...

Ђура: Каква Лоара? Убила те Лоара у главу. Па, није то Лондон... или Париз. Где беше Лоара, мајку му? У Риму није сигурно, сто посто.

Мара: Ајде, изгуглај молим те па да видимо.

Ђура: Шта да изгуглам?

Мара: Укуцај Лоара па да видимо где је.

Ђура: (седа за компјутер и типка) Како се пише са два „Р“ или само Лоара?

Мара: Не знам. Пиши обично, без два „Р“, мислим само са једним „Р“ па ћемо да видимо.

Ђура: Добро. (типка) Л-о-а-р-а... Аха, ево га... Каже овако: Лоара је најдужа река у Француској. Има дужину од 1.013 km и слив који покрива 117.000 km². Извире у области Севен, делу Централног масива у јужној Француској... аха у јужној Француској. Ево ти, лепо пише: извире у јужној Француској. Дакле, није Италија.

Мара: Али не спомињу ни Париз. Нисам чула да си Париз споменуо.

Ђура: (самоуверено) Сад ћемо и то да проверимо. (типка) П-а-р-и-з... (чека да рачунар одради) Ево га. Овако каже: Париз је главни и највећи град Француске. Налази се у центру Париског басена, над реком Сеном... (зачуђено застаде) Гле! Сад испада да Сена иде кроз Париз, а не Лоара!? А?

Мара: Шта, а? Значи ни ти ниси знао, а мени ту нешто попујеш. (пошто је видела да Ђура намерава да искључи компјутер) Немој да га гасиш, можда нас деца назову на Скајп.

Ђура: Какав Скајп, у Канади је сада ноћ. Они спавају.

Мара: Како ноћ, када је дан. Теби се изгледа смркло у сред дана. Погледај сунце како бије, човече.

Ђура: Код нас је дан, али је код њих ноћ, они сада спавају.

Мара: Код нас дан, а код њих ноћ? Да ли ти слушаш себе, или само причаш да би нешто рек`о.

Ђура: (зачуђено) Па, жено, када је код нас пре подне, код њих је ноћ. Разлика у времену је шест сати.

Мара: Па, ето! Шест сати! Шест, а не дванаест, што значи да, када је код нас дан и код њих је дан, сем кад се баш потрефи да је тада код њих ноћ. Дакле, опет ниси у праву.

Ђура: (невољно) Добро, добро, у праву си. А, хоћемо ли негде путовати?

Мара: Што сад да путујемо? Ниси испао паметнији па би сад да путујеш. Хоћеш путовањем да забашуриш своје незнање.

Ђура: Ама, жено, годишњица нам је! Јесмо ли почели да причамо о томе где ћемо да отпутујемо за годишњицу? Јесмо! Па, где ћемо?!

Мара: Шта се дереш! Чујем ја добро! Полако. Ајде да се договоримо. Само да знаш да ја у бању не идем. Да одемо негде у Европу... Рецимо у Рим. Тамо нисмо били, а сви кажу да је лепо. И шетња поред... (застаде) Како се зове река која протиче кроз Рим?

Ђура: Сад ћу да ти кажем (типка на компјутеру). Р-и-м... Каже овако: Рим је главни град Италије и регије Лацио, такође највећи и најбројнији град у Италији са око 2,8 милиона становника, и четврти највећи град у Европској унији. На ширем подручју града живи нешто више од четири милиона становника... Чекај мало да дођем до реке... (чита у себи) А, ево га: на месту где се река Анијен улива у Тибар... Колико видим има две реке: Анијен и Тибар. За Тибар сам чуо, за ову прву никад. Поред које бисмо шетали?

Мара: Не знам. То, ваљда, зависи од туристичке агенције, од њиховог програма путовања. Уствари, нама је свеједно. Важно је да је лепо вече, мирно, јака месечина, пирка неки слаб ветрић, гране на крошњама дрвећа благо лелујају, цвеће мирише, птице певају...

Ђура: (прекину је) Знаш ли кад ће ти се стећи сви ти услови које си набројала? Никад. Уместо да зажелиш само лепо топло вече, без кише и са исправном клупом, која треба да буде поред саме реке да бисмо могли да чујемо њен прелепи жубор, а да смо истовремено далеко од центра града, због велике буке и загађености ваздуха и да нисмо на коридору да нас авиони не прелећу, јер ми та бука смета... ти га претера са својим захтевима. Те ово, те оно. Не може тако. Треба да будеш концизна у својим захтевима. Ти, када би којим случајем, ухватила златну рибицу, не би знала шта хоћеш, она би се јадница збунила и остала би без иједне испуњене жеље.

Мара: Није тачно. Имам само једну жељу, кратко и јасно: Да ми се деца врате из Америке...

Ђура: (прекида је) Из Канаде, Маро. Канаде.

Мара: Па то је исто. У чему је разлика?

Ђура: У праву си. И шта онда? Врате нам се. И шта? Пријављују се на биро и чекају посао, или се учлањују у владајућу странку и одмах добијају посао као неки велики родољуби, који су се вратили из иностранства, јер тамо ништа не ваља, а код нас је све најбоље... Размисли мало пре него што замислиш жељу?

Мара: Размишљам. Каква год да је, моја је. Волела бих да буду овде. Ми само теоретски имамо двоје унучића...

Ђура: Троје, Маро. Троје. Заборавила си Јована, срце дедино, напунио је двадесет година.

Мара: Није Јован, него Џон. Срећа бакина, како га заборавих? Нема ваљда већ двадест?

Ђура: Има, има. И да знаш да је он на нашем Јован, а у Канади се Јован каже Џон. Ми ћемо да га зовемо Јован, шта нас брига како се код њих каже Јован.

Мара: А, је л` служио војску?

Ђура: Не знам. Ваљда није. Нису избацивали његове војничке слике на фејсу.

Мара: Ваљда би нас позвали на испраћај...

Ћуте неко време.

Ђура: Што не бисмо пустили мало радио. Да нађем неку народну музику из нашег времена, а не ову данашњу, која нема везе са животом. А, шта кажеш? Па, данас нам је годишњица... да се мало провеселимо?

Мара: Може, него шта смо се договорили, хоћемо ли путовати негде за годишњицу? Само да знаш да ја у бању не идем. Било где, само не у бању. Било би добро да одемо негде у Европу.

Ђура: (пушта радио) Уууу, где ме нађе. Ова је баш добра (чује се Мирослав Илић, Поломићу чаше од кристала). Ех, да сам само мало млађи па да поломим неку чашу од кристала.

Мара: Немој да ти пада на памет, те чаше смо добили од кумова на свадби, чувамо их четрдесет година и сада би ти да их ломиш...

Ђура: Педесет! Педесет година је прошло. Данас нам је педесет година брака, жено.

Мара: То ти је исто. Четрдесет, педесет... шездесет, у чему је разлика?

Ђура: У праву си. Слушај мало Мирослава, како пева човек, а не као ови данашњи, не знаш ни да ли певају, или рецитују.

Одмах после песме Поломићу чаше од кристала, почиње песма Шабана Шаулића, С намером дођох у велики град.

Ђура: Маро, моја Марице, а где је наше село сада?

Мара: Ко то зна. Нисам била још од кад је мама умрла. Богами, двадесетак година нисам била сигурно...

Ђуро: Двадесетак? Тридесетак, Марице моја. Уствари, тридесет и пет!

Мара: Има ли толико?

Ђура: Ма, нема везе. Што ти кажеш, све ти је то исто. Ау, што пева човек. Свака му част. Ово ме сада подсети на војску. Јесам ли ти причао кад је неки војник на разглас, уместо трубе за збор, пустио Шабана? Јесам ли ти причао то?

Мара: Толико си ми причао о војсци да мислим да сам је и ја служила.

Ђура: Али пази, баш на дан када је капетан требао да се жени (насмеја се). Па, уместо на своју свадбу морао да остане у касарни да испитају ванредни догађај. Умало да човек не оде на сопствену свадбу. (замисли се) На свадбу? Па, Маро, нама је данас годишњица. Почесмо да причамо о томе где ћемо да путујемо.

Мара: Јесте. И шта смо се договорили?

Ђура: Ништа се још нисмо договорили. Једино знамо да су теби бање већ досадиле па би ти да идемо негде другде. Где би ишла?

Мара: Ја у бању не идем, ишла бих негде у Европу. У Рим, на пример. Тамо нисмо никад били, а сви кажу да је лепо. И град, и шетња поред Лоаре...

Ђура: Каква Лоара, јесмо ли рекли да она тече у Француској, кроз Париз, а кроз Рим ти тече... како беше, Темза!

Мара: Богами Темза није. Можда није Лоара, али ни Темза није, сто посто.

Ђура: Е сад ћеш да видиш (седа за рачунар и типка) Т-е-м-з-а... Ево га, каже овако: Темза je река која тече кроз јужну Енглеску... аууу, а у доњем делу пролази кроз Лондон. Па да, кроз Лондон, где ми паде на памет Рим. Сад ћемо да видимо и за Рим. Р-и-м... Овако каже за Рим: на-на-на, аха, а ево га: на месту где се река Анијен улива у Тибар. Па да, Тибар! Тибар, Темза то је слично па ме је то понело, а за ову прву никад нисам ни чуо. Јеси ли ти икада чула за ову реку, како беше, Анијен?

Мара: Нисам, али нема везе, можемо шетати и поред ње. Важно је да је лепо вече, мирно, јака месечина, да пирка неки слаб ветрић, да гране на крошњама дрвећа благо лелујају, да цвеће мирише, да птице певају...

Ђура: Опет га ти претера са захтевима. Те ово, те оно. Важно је да буде само лепо топло вече, без кише и да на шеталишту постоји исправна клупа, поред саме реке, да бисмо могли да чујемо њен прелепи жубор, а да притом будемо далеко од центра града, због тишине и чистог ваздуха, и да нисмо на коридору да нас авиони не прелећу...

Мара: Е, и ти га претера. Шта ти сметају авиони, када су они високо?

Ђура: Тамо ти, моја Марице, има више авиона него код нас аутомобила. То само звижди, не можеш имати мира ни секунду...

У собу, без куцања, улази Стамена.

Стамена: (озбиљна) Милутине, ко је ова жена?

Ђура: (искључује радио и изненађено Стамени) Стамена, Стано, па то је моја жена, Мара.

Стамена: Твоја жена, а? А, чија сам ја жена, Милутине? Како те није срамота? (почиње да плаче)

Мара: Шта причаш то жено? Није ти ово Милутин.

Стамена: Ти да ћутиш, тебе нисам ништа питала.

Ђура: (опрезно) Стано, нисам ја Милутин. Ја сам Ђура.

Стамена: Ђура, а? А, где је мој Милутин?

У собу улази Бранкица.

Бранкица: Извините, молим вас. Мама, шта то радиш?

Стамена: Ко си па ти сада?

Бранкица: Мама, то сам ја Бранка. Твоја ћерка Бранкица.

Стамена: Бранкице, јеси ли то ти? Па, што ми ниси јавила да ћеш доћи да направим торту. Сад баш Милутину причам, када би дошла наша Бранкица направила бих јој торту...

Бранкица: Мама, хајдемо кући, молим те. И, немој ми више бежати. Не могу само на тебе да пазим, морам и да радим. (Ђури и Мари) Извините молим вас, радила сам свој посао на рачунару, кад видим нема је. Искористи тренутак и побегне. Не знам шта да радим са њом, не могу да је вежем...

Ђура: У реду је ћеро. Полако са њом, она мисли да сам ја Милутин. Помешало јој се нешто у глави, а прошле недеље смо лепо разговарали. Чини ми се да је и јутрос све знала, али ето... Ко би рек`о да то може тако брзо да удари.

Мара: Ај ти Стано са твојом Бранкицом кући. Биће све добро, не секирај се. Сви ћемо ми једног дана код Милутина, пре или касније...

Стамена: Нећеш ти код мог Милутина. Нећеш док сам ја жива...

Бранкица: Ајмо мама. Ајмо полако. Довиђења и извините, молим вас. Баш ми је непријатно, али шта да радим. Довиђења.

Ђура: Довиђења, ћеро.

Мара: (чека да Стамена и Бранкица изађу) Да ли ћемо и ми једног дана бити као Стана? Боже мили, молим ти се, само памет да ми сачуваш.

Ђура: Јесте, у праву си. Шта ће ти све, када памети немаш. (укључује радио чује се песма Миљка Витезовића, Три ливаде нигде лада нема) А наше ливаде, Марице? Ко ли коси наше ливаде?

Мара: Ма, баш ме брига за ливаде и ко их коси.

(слушају крај песме Три ливаде без речи, а затим почиње песма Силване Арменулић, Шта ће ми живот)

Ђура: Је л` ово беше Силвана или Лепа?

Мара: Силвана.

Ђура: Јесте, у праву си. Била је врло лепа жена, а лепо је и певала. Баш лепо. Штета што млада оде. (ужива док слуша Силвану, а ондас`е окрену ка Мари) Маро, ајде да се договоримо да отпутујемо негде за годишњицу брака. Ипак нам је ово јубиларна годишњица. Шта ти мислиш?

Мара: Па да. Само да знаш да ја у бању нећу, ако си мислио да ме водиш у неку бању, преварио си се. У бању нећу, макар нигде не отишла.

Ђура: Шта мислиш да одемо негде у Европу?

Мара: То. То би било добро. Волела бих да одемо у Рим, тамо нисмо никад били, а сви кажу да је лепо, и град и шетња поред Тибра. Док шетамо поред реке важно је да буде лепо вече, мирно, да буде јака месечина, да пирка неки слаб ветрић, да гране на крошњама дрвећа благо лелујају, да цвеће мирише, да птице певају...

Ђура: Маро, моја Марице, ти не умеш да имаш неке обичне жеље, него кад кренеш не умеш да се зауставиш. Те ово, те оно, никад краја. Важно је, брате, да буде само лепо топло вече, без кише и да на шеталишту постоји исправна празна клупа, поред саме реке, да бисмо могли да чујемо њен прелепи жубор, а да притом будемо далеко од центра града, због тишине и чистог ваздуха, и да, наравно, нисмо на коридору да нас авиони не прелећу...

Мара: Нешто ми се не иде на реку. Само обиђемо стари део Рима, оне тврђаве, цркве, Ватикан...

Ђура: Али пази, немој да се превариш па у Ватикану да се крстиш с три прста.

Мара: Ма, не морамо ни у Ватикан. Што морамо да идемо тамо. Уствари, ајмо у Париз, тамо нисмо никад били, а сви кажу да је лепо, и град, и шетња поред Лоаре...

Ђура: Лоара је лепа река. Сви песници су је опевали. Ту одмах поред Лоаре је и Ајфелов торањ...

Мара: Боже, Ђуро, није Ајфелов, већ Криви торањ. Ја сам, још као учитељица, причала деци о Кривом торњу. Ту су измислили неки закон физике...

Ђура: Ја сам, ваљда, био неки наставник физике и знам да је Криви торањ у Италији, а у Паризу је Ајфелов торањ.

Мара: Добро. Ајд изгуглај па да видимо ко је у праву.

Ђура: (типка) А-ј-ф-е-л-о-в-т-о-р-а-њ... Каже овако: Ајфелова кула или Ајфелов торањ је метални торањ саграђен на Марсовим пољима у Паризу, поред реке Сене... и данас је знаменитост и симбол Париза. (погледа Мару, зачуђен) Поред реке Сене. Сена, Марице, а не Лоара.

Мара: То ти је исто, река ко река. Да л` је ова или она, цврц Милојка, као да је то важно.

Ђура: Па, хоћемо ли шетати поред Сене?

Мара: Наравно да хоћемо. Важно је да буде лепо вече, мирно, да буде јака месечина, да пирка неки слаб ветрић, да гране на крошњама дрвећа благо лелујају, да цвеће мирише, да птице певају...

Ђура: Важно је, брате, да буде само лепо топло вече, без кише и да на шеталишту постоји исправна празна клупа, поред саме реке, да бисмо могли да је чујемо док прелепо жубори, а да притом будемо далеко од центра града, због тишине и чистог ваздуха, и да, наравно, нисмо на коридору да нас авиони не прелећу... А, Ајфелов торањ је велик, он се види и са периферије.

Мара: Како ћемо путовати? Возом или авионом? (почиње песма Цунета Гојковића, Кафу ми драга испеци) Јој, Ђуро, чуј ово. Појачај га мало.

Ђура: (појачава) Стварно је добар.

Мара: Прави певач, а не као ова данашња омладина, не знаш ни да ли пева, или завија, или рецитује.

По завршетку песме Ђура стишава радио

Ђура: Па, како ћемо путовати, Марице?

Мара: Авионом. Нисмо никад путовали авионом, а сви кажу да је лепо.

Ђура: Јесте, док авион не упадне у оне ваздушне рупе. Знам ја то из физике...

Мара: Какве рупе?

Ђура: Па, Марице, није ти ваздух свуда исте густине и кад авион улети у простор у коме је ваздух мало ређи брзо пропадне, као кад се возиш брзим лифтом надоле...

Мара: Не знам ја за то. Нећемо онда авионом...

Чује се звоно и у собу улази Бранкица

Бранкица: Добар дан, опет ја. Је л` ту моја мама?

Ђура: Није долазила од онда.

Бранкица: Нестала је, мислила сам да је опет овде. Шта да радим, где да је тражим?

Ђура: Позови полицију и пријави нестанак. Ко зна где се она упутила.

Бранкица: Мислите? (вади мобилни телефон и типка број) Добар дан. Бранка Марковић овде, хтела бих да пријавим нестанак моје мајке, Стамене Јаковљевић... Молим? …Малопре... Мршава, средњег раста, кратка коса, физички је витална, може дуго да хода, али је дементна... Има осамдесет и пет година. Добро, сачекаћу вас. Довиђења.

Мара: Како ћеро осамдесет и пет година, нема она толико.

Бранкица: Има тета Маро, напунила је прошлог месеца.

Мара: Има? Па, колико ја имам онда?

Бранкица: Ви сте напунили осамдесет година, а чика Ђура седамдесетосам. Ја сам, тета Маро, напунила шездесет...

Мара: Ти напунила шездесет? Свеједно, одакле мени осамдесет година, кад ја тек у децембру пуним седамдесетпет? А, сада још испаде и да је Ђура млађи од мене. Цврц Милојка, кад је он то био млађи од мене?

Бранкица: (зачуђено је погледа) Молим?

Мара: Не знаш ти, дете моје... Него, ми се спремамо за путовање. Идемо у Париз.

Бранкица: Баш лепо. Када путујете.

Мара: Ових дана. Нисмо никад били у Паризу, а сви кажу да је лепо, и град и шетња поред Лоаре...

Бранкица: (опрезно је прекину) Извините тета Маро, али Лоара не пролази кроз Париз. Сена тече...

Мара: (Ђури) Ето ти га сад. Како, кад су Лоару опевали сви песници... Сад испада да не тече ни кроз Париз, цврц Милојка...

Бранкица: Тета Маро, можда сте нешто побркали, али Лоара тече кроз Сент Етјен.

Мара: Ђуро, па ајмо ми онда у тај Сент Етјен. Тамо нисмо никад били, а сви кажу да је лепо и град и шетња поред Лоаре. Хоћемо ли авионом?

Бранкица: (почиње да сумња да је Мару ухватила деменција) Чика Ђуро, је л` се јавља Живко?

Ђура: Јавља се. Јавља се... Ђавола се јавља, није се јавио два месеца. Јави се тако на четири месеца. Каже да су добро, да има много обавеза па не стигне да нас назове преко Скајпа. Наводно, увек мисли на нас...

Бранкица: Дајте ми, молим вас, његову адресу. Уствари, дајте ми његово име на Скајпу па ћу га ја назвати. Волела бих да га чујем. Нисам га видела двадесет година.

Ђура: Двадесет и три године, ћеро. Ни ми га нисмо видели двадесеттри године. Јована никада нисмо ни видели, а напунио је већ двадесет година. Видимо само слике на Фејсбуку...

Бранкица: Двадесет година? Па он је већ велики момак.

Мара: Ђуро, је л` он служио војску?

Ђура: Не знам Маро.

Мара: Да је служио, ваљда би нас звали на испраћај.

Ђура: Звали би нас, сигурно.

Бранкица: (гледа у монитор рачунара) Ето, записала сам његово име па ћу га ја наћи. Извините, молим вас, морам кући, доћи ће полицајци по изјаву о мамином нестанку и по њену слику. Довиђења и срећан вам пут.

Ђура: Довиђења, ћеро. Не секирај се, вратиће се она, или ће је неко довести. Биће све добро.

Бранкица излази.

Мара: Ко то путује?

Ђура: Ми путујемо Марице.

Мара: Ми? Откуд она то зна? Зна, као што зна кад сам се ја родила. Ти млађи од мене? Цврц Милојка.

Ђура: Па, Марице моја, млађи сам јер сам се родио две године после тебе... И увек сам био млађи од тебе, то се никада не може сустићи. Знаш, ваљда, како то иде. Него, где ћемо? У Париз или Сент Етјен?

Мара: Не знам...

Ђура: Ај ти лепо размисли, а ја идем нешто напоље. Вратићу се за десет минута.

Мара: Где идеш?

Ђура: Изненађење. Види шта ћеш да понесеш на путовање од гардеробе. Мало то испробај, а ја ћу се одмах вратити.

Ђура излази, а Мара вади гардеробу и пробава је.

Ђура се враћа кроз пет минута и носи неки смотуљак.

Ђура: Ајде Марице, донеси ми два тањирића и две виљушкице.

Мара: (доноси тањириће и виљушкице) Шта је то?

Ђура: Кремпита. Купио сам два парчета, да прославимо годишњицу.

Мара: Кремпита!? Како си ме лепо изненадио! Сећаш ли се како сам ја некад правила кремпите?

Ђура: Их, како да се не сећам. Твоје кремпите су биле најбоље које сам икад јео.

Седају за астал и једу кремпите. Уто у собу без куцања улази Стамена.

Стамена: (гледа их и ћути неко време) Ко сте ви?

Ђура: (седи, држи виљушкицу у руци и гледа Стамену у очи) Стано, па то смо ми, Ђура и Мара, твоје комшије и колеге.

Стамена: Ја сада треба да држим час. Где су деца? Шта то једете? Има ли једно парче торте за мене?

Ђура: Нема Стано. Нисмо знали да ћеш доћи. Ај ти седи поред Маре, а ја ћу да позовем Бранкицу.

Стамена: Шта имаш ти да зовеш Бранкицу, она је у вртићу сада. Милутин ће је узети чим се врати из Београда.

Ђура устаје и полако иде према Стамени.

Ђура: Седи Стано. Седи мало, ја идем у суседну учионицу, одмах ћу се вратити (излази).

Стамена: А за мене нема торте, а?

Мара: (гледа је и једва некако изговори) Нема, Стано. Нисам знала да ћеш доћи. Који час имаш сада?

Стамена: English language, lessons fifteen, Maya drive a car. Опет су ми променили распоред, без мог знања. Жалићу се директору...

У собу улазе Ђура и Бранкица.

Бранкица: (плаче) Где си ти, мама. Што бежиш побогу?

Стамена: Ко си ти?

Бранкица: Мама, ја сам твоја Бранка, Бранкица.

Стамена: Моја Бранкица је у вртићу. Узеће је Милутин чим се врати из Београда.

Бранкица: (плаче) Неће се тата вратити из Београда, мама. Ја сам твоја Бранкица... ја сам. Ајмо кући. Молим те, немој ми то радити. Молим те. Људима је данас годишњица брака, а ти им само сметаш.

Стамена: Годишњица брака, а за мене нема ни једно парче торте? Јака ми је то годишњица.

Бранкица: Молим те, ајмо.

Стамена и Бранкица излазе.

Ђура и Мара се гледају и ћуте.

Ђура: Нисам појео кремпиту. Не могу сада. Жао ми Стане. Сетила се оног дана када је Милутин страдао у саобраћајној несрећи у повратку из Београда. Не сећа се шта је јуче било, а тога се сетила.

Мара: А, шта мислиш да и њу поведемо на путовање? Баш би јој било драго.

Ђура: Не знам Маро. Шта ако нам се изгуби? Како ћемо се без ње вратити? Пита нас Бранкица, где ми је мама? Шта да јој кажемо?

Мара: Јесте. У праву си. Жао је и мени. Јако је добра. Сећам се колико је само мени пута помогла. Радиле смо у истој школи и сви су је само хвалили па сам мислила, пошто је она била наставник енглеског, да би било добро да пође са нама. Да нам се нађе у страној земљи...

Ђура: Марице, ми путујемо у Француску. Ту се говори француски.

Мара: Па, то ти је исто. У чему је разлика?

Ђура: Јесте, у праву си.

Мара: Где ћемо?

Ђура: (зачуђено) Шта где?

Мара: Где ћемо путовати? То те питам.

Ђура: Како где? Па, рекли смо у Сент Етјен. Јеси ли одабрала гардеробу?

Мара: Не знам. Све ми је некако кнап и застарело. Морала бих прво да купим нешто ново. Не могу са овим крпама путовати у Европу.

Ђура: Нису крпе. Ни моја гардероба није ништа боља.

Мара: Ти си мушко. Ти можеш како хоћеш. Ја сам, ипак, дама. То није исто, а идемо на Лоару. Шетаћемо поред реке коју су опевали сви песници. А, када будемо шетали поред ње важно је да буде лепо вече, мирно, да буде јака месечина, да пирка неки слаб ветрић, да гране на крошњама дрвећа благо лелујају, да цвеће мирише, да птице певају и да будемо у близини Кривог торња...

Ђура: Важно је, Маро, да буде само лепо топло вече, без кише и да на шеталишту постоји исправна празна клупа, поред саме реке, да бисмо могли да је чујемо док прелепо жубори, а да притом будемо далеко од центра града, због тишине и чистог ваздуха, и да, наравно, нисмо на коридору да нас авиони не прелећу... И није Криви торањ, већ Ајфелов торањ. Већ сам ти рекао Криви торањ је у Италији.

Мара: Ај, молим те изгуглај па да видимо где је. Да видимо ко је у праву.

Ђура: (седа за рачунар и типка) А-ј-ф-е-л-о-в-т-о-р-а-њ... Каже овако: Ајфелова кула или Ајфелов торањ је метални торањ саграђен на Марсовим пољима у Паризу, поред реке Сене... (безвољно наставља да чита) и данас је знаменитост и симбол Париза. (погледа Мару) У Паризу је, поред Сене, а не Лоаре.

Мара: Нема везе. Шта ће нам торањ. С торњем, или без њега, то ти је исто. У чему је разлика?

Ђура: Ма, у праву си. Што морамо да се пењемо на торањ. Иовако смо стари за та пењања. Ми ћемо само да се шетамо поред Лоаре...

Мара: Јесте, важно је да буде лепо вече, мирно, да буде јака месечина, да пирка неки слаб ветрић, да гране на крошњама дрвећа благо лелујају, да цвеће мирише, да птице певају...

Ђура: Важно је, Марице моја, да буде само лепо топло вече, без кише и да на шеталишту постоји исправна празна клупа, поред саме реке, да бисмо могли да је чујемо док прелепо жубори, а да притом будемо далеко од центра града, због тишине и чистог ваздуха, и што је још важније је то, да то није Париз, па можемо да седнемо било где, јер ту нема много авиона па нас, самим тим, неће ни прелетати...

Мара: Одлично. Све нам се поклопило.

Ђура: Како ћемо путовати.

Мара: Можемо авионом. Никада се нисмо возили авионом, а сви кажу да је лепо. Уз то ћемо и најбрже стићи.

Ђура: А ваздушне рупе?

Мара: Не знам, неко ми је причао о томе, али сам заборавила шта то беше.

Ђура: Ја сам ти причао. То ти је својеврсан природни феномен. Није ти ваздух свуда исте густине па кад авион улети у простор где је ваздух ређи он нагло пропадне. То ти је као кад се возиш у неком брзом лифту па одједном нагло почнеш да пропадаш.

Мара: То је страшно, нећемо онда авионом. Ајмо возом, као некада. Сећам се кад сам била мала стално смо путовали возом. Мени је било прелепо, залепим се за прозор па не могу да ме одлепе док не стигнемо.

Ђура: Сада ме подсети, кад сам ишао у војску. Јесам ли ти причао кад сам ишао у војску, а тада је парњача вукла воз. Уђе воз у тунел, ми нисмо затворили прозор, па се читав вагон напуни димом, сви смо били црни ко димњачари. Јесам ли ти причао то? Па се онако црни јавимо у касарну дежурном официру. (смеје се) Он нас гледа, крсти се човек. Јесам ли ти причао?

Мара: Јеси. Јеси, барем сто пута. И кад сте били на гађању, и кад је била узбуна, и кад си ишао на прво одсуство, и кад се капетан женио. Све си ми причао по барем стотину пута.

Ђура: Добро. Јеси ли одлучила шта ћеш од гардеробе понети?

Мара: Све ми је некако кнап и застарело. Ипак је то река коју су сви песници опевали па треба и гардеробу ускладити са тим. Морала бих купити нешто ново. Нову хаљину, нове ципеле, шешир...

Ђура: Како ћемо Марице све то купити? И ја бах требао да купим нове ципеле.

Мара: Шта ће теби ципеле? Носи оне од прошле године.

Ђура: Које од прошле године? Моје најновије ципеле имају десет година.

Мара: Десет година? Оне мокасине? Кад пре десет година, а изгледају к`о нове.

Ђура: (опрезно) Ја бих ти предложио да ми путовање одложимо за следећу годину.

Мара: Зашто сад да одлажемо када смо се све лепо договорили и када нам се све лепо уклопило?

Ђура: Мислим да се организујемо на време, да се лепо припремимо, ти купиш гардеробу, ја ципеле, и кад нам дође годишњица, једноставно уђемо у авион и...

Мара: (прекину га) Што у авион? Ја бих да уђемо у воз. Сећам се кад сам била мала стално смо путовали возом. Мени је било прелепо, залепим се за прозор па не могу да ме одлепе док не стигнемо.

Ђура: А, јесам ли ти ја причао кад сам ишао у војску, а тада је парњача вукла воз. Па ти уђе воз у тунел, а ми нисмо затворили прозор, па се читав вагон напуни димом, сви смо били црни ко димњачари. Па се онако црни јавимо у касарну дежурном официру. (смеје се) Он нас гледа, крсти се човек...

Мара: И ти више волиш воз, је л` да? Мада се никад нисам возила авионом, и без обзира што се свима свиђа, ја се ипак плашим. Много он високо лети, не би ми било свеједно. А, неко ми је причао и за некакве ваздушне рупе...

Ђура: Ја сам ти причао, Марице. То ти је својеврсан природни феномен. Није ти ваздух свуда исте густине па кад авион улети у простор где је ваздух ређи он нагло пропадне. То ти је неки чудан осећај, као кад се возиш у неком брзом лифту па одједном нагло почнеш да пропадаш.

Мара: Кад си се ти возио у авиону?

Ђура: Јесам једном у војсци. Причао сам ти сигурно кад смо хеликоптером ишли на маневре...

Мара: Хеликоптером, а не авионом.

Ђура: Па, то ти је исто.

Мара: Није исто. Причаш ми о осећају када се возиш у авиону и упаднеш у ваздушну рупу, а никад се ниси возио авионом.

Ђура: Па, добро, ајде... Теби се не може угодити. Него, хоћемо ли ми догодине путовати за годишњицу?

Мара: Наравно да хоћемо, нећу више да седим кући и да знаш... ја у бању нећу да идем. Ти иди ако хоћеш, али без мене. Ја бих да идемо негде у Европу. У Риму никад нисмо били, а сви кажу да је лепо, и град и шетња поред Лоаре...

Ђура: Шта мислиш... Пошто нећемо сада путовати, шта мислиш да... Мало... А?

Мара: Шта? Шта мало?

Ђура: Па, мало... знаш? (настави стидљиво) Оно, мало да се поиграмо. Сами смо Марице па...

Мара: (повређено) Да се поиграмо? Сами смо, а? Срам те било! Да те је срамота тих твојих година. Хтео би да искористиш прилику док смо сами...

Ђура: (прекину је) Шта ти је Марице? Шта причаш? Па, ми смо сами већ више од двадесет година. Ми смо, Маро моја, муж и жена. То је нормално...

Мара: Шта је нормално? Срам да те буде. Знам ја шта ти хоћеш... Сад ми се све отрворило. Сад ми је све јасно. Тачно знам шта си наумио. Мислиш Мара је глупа. Хоћеш да ме одведеш у Париз, као да шетамо поред Лоаре... или... као слушамо како птице певају, а уствари мислиш само на...

Ђура: (увређено је прекину) Маро, молим те, шта то причаш? То су глупости. То је као прво, а као друго, кроз Париз не протиче Лоара, него... (покушава да се сети) Нема везе, углавном, та... не иде кроз Париз... Можда кроз Лондон...

Мара: (врло озбиљна) Кроз Лондон!? Не замајавај ме. Врло сам озбиљна. Мислиш, збунићеш ме па после... Е па, цврц Милојка. Будеш ли ме пипнуо зваћу полицију да ме заштите од напасника.

Ђура: (окрену се и крену ка вратима) Добро, добро... Идем напоље па ти сама прослављај годишњицу. (увређено) Збогом! (излази)

Рефлектори се полако гасе до потпуног мрака.

К Р А Ј

Прочитај још...

Pages

Трагови

Огрлица од свих зала

Птица љута

Путовање на Месец

Мајци

Kиша ситна

Кокошињац

Годишњица

Архива чланака