Ходам
улицама велеграда,
широким и мемљивим.
Нигде сунца.
Застадох...
Куда да пођем,
кад су ми све улице исте?
Окрећем се,
никог не познајем.
Кога да питам,
кад сви некуд журе.
Неухватљиви су,
као да имају неки циљ.
Разумем их,
ја бих их, на том путу,
само успоравао...
Кренух
корацима несигурним
и неједнаким,
као да плешем.
Одједном поче ветар,
па удари киша.
Саставише се небо и земља.
Пролазећи поред мене,
као поред неког камена,
сви отварају кишобране
и нико ме
под свој кишобран
не позва.
Шта да радим,
кад овде никог не познајем,
а сви некуд журе,
као да имају циљ.
Не љутим се,
јер ја бих их, на том путу,
само успоравао...
Престаде киша,
сунца и даље нема.
Нема ни блата.
Док мокар и жедан
бесциљно корачам,
као камџијом,
ме ошину
мирис борове шуме
и подсети ме на родни крај.
Протресох се од узбуђења и,
као пас за мачком,
потрчах за њим...
Залуд.
Утече ми,
док сам чекао зелено светло.
Џаба сада ширим ноздрве,
џаба се окрећем,
када овде никог не познајем,
а сви некуд журе,
као да имају циљ.
Не љутим се,
јер ја бих их, на том путу,
само успоравао...
Мокар, жедан и гладан
више не знам
ни где сам кренуо,
ни где се налазим,
нити како сам овде доспео.
Упутих се негде...
Више ми није ни важно где.
Нећу никога да питам,
јер овде никог не познајем,
а сви некуд журе,
као да имају циљ.
Нећу да их, на том путу,
успоравам.
