Једном
приликом сам седео са Нешом ваздухопловцем, мојим
дугогодишњим пријатељем, у Градској кафани (а, где друго?!) где смо необавезно причали. Волео
сам да
слушам његове војничке приче које су,
због његовог несвакидашњег начина причања, мени биле врло занимљиве.
Колико сам
га ја у датим околностима могао разумети, он је са својом јединицом пуне две године провео
у пешадијској касарни, иако су били ваздухопловци. Причао ми је да су у њиховој канцеларији тада врло
често организовали не само шаховске турнире, већ и врло занимљиве дуеле
најјачих шахиста касарне
са само једним правилом: ко изгуби плаћа пиво победнику и
плавцима.
Средином
осамдесетих је, како ми рече Неша, група плаваца у својој канцеларији, уз кафу, причала о вести која је обележила то време, а о чему су писале све ондашње
новине: Југо је стигао у Америку. Чуђење и дивљење је тим поводом
било опште и у невероватним количинама, присећа се Неша, као да је направљено
неко технолошко чудо. „Југо к`о Југо, само му додали лајсну“ – кратко
прокоментариса он и потегну мало из ракијске чашице. Каже да се врло добро сећа
свог тог лудила изазваног тим нашим наводним успехом, али да његовим колегама тада
то није било толико занимљиво колико само један податак у вези са тим послом
столећа. Погледа ме он, подиже кажипрст и са неким чудним смешком ми рече – „Пази сад ово. Не знам
да л` се сећаш,
код њих је коштао четири хиљаде долара, а код нас лошији
модел
шест! А, шта
кажеш? Ми
смо за Амере, иди бегај, а!? Ма, зезам се.“
Тај однос
цене и трошкова им, каже Неша, није давао мира. „Америка ти је измислила
капитализам. Нема тамо, брале мој, као код нас у то
време,
ставиш га у излог и чекаш купца. Тамо се купци траже. То ти је читава наука.
Дакле, кад све то
платиш, транспорт, дилере и ко зна кога све не у том ланцу и, на крају, држава узме своје, шта остаје Застави? Ништа!“ – Неша инстинктивно
подиже чашицу и схвативши да је празна поче спретно да је окреће прстима заглеђујући
је са свих страна – „Исправна, а празна!“ – зачуђено констатова и погледа ка
шанку не би ли успоставио визуелни контакт са конобаром.
Чекајући
конобара он настави са причом, како је баш тада, док су они причали о том новом
Југићу, у њихову канцеларију ушао неки пешадијски мајор Пера који је одмах,
видевши ваљда раширене новине, шта ли, почео да хвали новог Југа: те како лепо
изгледа, те како врата добро дихтују, те ово, те оно, да би на крају рекао оно
најважније, како је
уговорио меч са Стевом тачно у подне у њиховој
канцеларији.
За пар сати су се, прича ми Неша, у њиховој канцеларији већ окупили сви актери неопходни за почетак тог шаховског
двобоја.
Закључаше врата, а за радни сто, на којем је већ била постављена шаховска табла
са фигурама, седоше мајор Пера и заставник Стева. Плавци се насумично поређаше око стола, свако
себи тражећи најбољу позицију за праћење меча. Тада се, прича ми Неша, заставник
Стева шеретски обрати супарнику: „Хоћете ли, друже мајоре, командовати за
почетак меча, или ћемо почети спонтано?“ Духовити заћа је овим успео да засмеје
све присутне па чак и свог противника. Онда се у маниру правих џентлмена руковаше, те мајор повуче први
потез. Играло се, како ми он рече, без мерења времена, а првих неколико потеза су као и у
ранијим партијама
повукли врло брзо.
После
десетак потеза
настаде први застој и након мало дужег размишљања мајор одигра,
како Неша рече, за њих дунстере неочекивани потез скакачем. „Ми, кибицери, се немо погледасмо, што ми је било
довољно да схватим да нико од нас четворице није знао намеру белог“ – прича ми
Неша. У канцеларији је, објашњава ми он, све време владала потпуна
тишина, као у опери, само што, у овом случају, извођачи нису певањем и глумом
освајали публику, већ смисленим померањем дрвених фигурица по
црно-белој
табли, чиме су стварали праву шаховску чаролију. Онда Стева набора чело и опрезно с два прста
ухвати пешака, ал га одмах испусти, као да се опече. „Такнуто макнуто!“ –
муњевито је реаговао мајор, као да га је неко иглом убо у задњицу, те Стева
одигра тим пешаком (а, шта је друго могао?!). Напетост је из минуте у минут расла, а са њом
и температура у просторији која је постала права сауна. Два такмичара, која су наизглед
мирно седела и померала фигуре по шаховској табли, су се знојили као да су трчали
маратон. Кроз
петнаестак минута мајор Пера је, као попарен, скочио са столице и ту је, каже Неша, у ствари почео онај најинтересантнији
део овог дуела – препуцавање победника и пораженог после меча, или што би наш
народ просто рекао надјебавање.
Неша се
добро сећа те комичне сцене, како мајор псује самог себе што се прво ухватио за
смрдљиву кобилу, како се изразио, а не ловца, јер да је урадио обрнуто Стева би
могао само да се преда.
Духовити Стева је, с
друге стране, задовољан својом победом почео гласно да кашље, јер га је наводно напала
некаква прашина, као да се налази у пешадијској а не
ваздухопловној кацеларији, прича ми Неша, на шта су се сви осим мајора насмејали.
Ма, и он би се насмејао, каже Неша, али не може јер не воли да губи па у тишини извади новчаник и, док је завиривао у њега, гласно упита Стеву да му каже колико кошта пиво у кантини, јер је он наводно заборавио,
пошто (као) одавно није изгубио.
Плавци су ускоро прекомандовани. Вратише их на аеродром да,
ваљда, престану да кваре пешадију која треба да се бави војском и касарном, а
не тамо неким глупостима попут шаха. С њиховим одласком престала је и та, тек зачета,
лепа традиција одигравања шаховских турнира и још занимљивијих дуела.
Југо се у
међувремену вратио из Америке, а где су Пера и Стева касније играли шах и ко је кога побеђивао не знам, али знам да је, по Нешиној причи, тада створен један вирус који је читаву
једну пешадијску касарну заразио шахом.
То је био један од оних доброћудних вируса против кога нико није тражио заштиту па, ко зна, можда је баш он и Југа вратио
кући.
