ПЕСМА КОЈУ ПИШЕМ
Има песама које сам ти испеваo
Песама које сам ти поклонио, посветио,
открио се као бреза у касну јесен.
Има песама у којима сам се скривао
иза чаробних речи метафизике
песама у којима сам ћутао
чак и оних у којима сам лагао
(ако се у овоме уопште може лагати)
има песама у којима сам крио права осећањa
па их алегоријом претварао у било шта друго
песама у којима сам тврдио
да нису теби написане
нити да сам их ја писао.
Једну песму још увек пишем
и ти и ја чекамо њене риме
а она настаје споро и лагано
као да неће бити наш циљ
као да неће бити наша најдража беба
коју додуше нећемо љуљати
јер ће бити само
универзална слика наше љубави
биће тек издисај бремена ношеног дуго
савршенство за којим трагамо сада
и које ћемо пустити низ реку да плута
од вира до вира, обале и жбуна,
да блиска буде лепотом свима
а недоступношћу пожељна погледу сваком
као раскошна лађа с једрима попут крила
великих птица
као симбол слободе и моћи
Такву песму још увек пишем
речју чија сам слова слагао дуго
у предвечерима пуним раскршћа и стаза
и јутрима која нису имала чак ни то
крвљу, чија боја, већ полако губи свежину
налик вечерњем заласку сунца
које тоне у модрину
сузом коју сам стварао кад је није било
кад сам је цедио из својих заблуда
чешће из фасцинантности могућности зала
снагом испосника, мученика, убице, опроститеља
убијеног, окуженог, праведника, завидника,
снагом умирућег да изговори још реч
Заиста, има песама којима се поносим
у којима сам слутио понекад пролеће
чешће узалудност и прогонство
и одрицање од себе и наше љубави.
Песник је частан кад види несрећу
Трагови страха које баца на белину
тек су покушај личног бежања
који сви па и он сам зове храброшћу
За трајање кроз трагање давао сам све
ону малу бесомучну црту љубави,
резигнације, стабилног незадовољства
која ми на две поле раздвоји образ
Да је било памети коју никад нисам призивао
а на коју сам се увек позивао
да је било мудрости да давно одбацим
сопствено искуство као најбољи савет
моја песма би већ красила твој сан
била би орошена ружа у цвату
полуга којом бисмо покренули свет
овако имаће само лепоту дуге
Ох, говорим као да је већ касно
Као да је понестало инспирације
Као да нема више разлога за песму
Не, не, не... не дајмо се љубави
