У кревету са моржем
Сунчан октобарски дан, својом топлином тог петка обасјао је улице града којим један човек корача. Незграпног је изгледа. Округле главе, и под теретом његове тежине изобличеног лица. Великих ушију, бабурастог носа, неподшишане косе и брадат. Широких је рамена, огромних леђа и великог округлог стомака, дебелих бутина и великих стопала. Његова несто изнад просечна висина, целу је ту фигуру нешто ублажавала; али не довољно да не би приметили како цела његова фигура изгледа огромно, незграпно.
На перону железничке станице, чекао је. Ово ће бити први сусрет са њом, након кратког познанства и веома плодног, касније ће се испоставити и судбоносног, дописивања које је те чулне доживљаје на неки начин преуредило. Да, познавали су се од раније. Наиме, није прошло више од месец дана од кад су се упознали. Оно што је знао о њој, из тог кратког контакта, било је довољно, да се упусти у авантуру. А да ли је и она? Заправо, ко је она?
Била је то жена просечног изгледа, јаких, готово мушких црта лица, са истакнутим јагодичним костима које од њених танких усана одваја, готово јасна линија која прелама образ. Када не би била насмејана, њено лице би било неодређено – нити мрко, нити благо – иако су њене обрве имале онај положај који њеном облом лицу даје мрки изглед. Очи су јој биле чудне, боје Карипског мора, и оне су до изражаја долазиле само онда када би се насмејала – онда би цело њено лице изгледало другачије, бивало би женствено. Имала је изглед глумице двадесетих година двадесетог века, како по изгледу лица тако и по телесној конституцији. Имала је широка рамена, мада не пренаглашена, на њих су се настављале руке које су биле у складу са њеним торзом. Груди су јој биле велике, струк такође, са пренаглашеним боковима – како због скелетне конституције тако и због вишка телесне масе. Бокови су јој били у равни са раменима. Стомак јој је био опуштен, и од бокова га је делила јасна линија. Њена стражњица је била велика, њен се облик није могао јасно распознати, на њеној се кожи могао видети целулит. Оваква задњица настављала се преко јаких бутина и наглашених листова до стопала, која су била складна.
Међутим, поред њеног просечног физичког изгледа, њу је карактерисао чудан унутрашњи склоп. Њени погледи на свет су прожети спиритуалним осећајем да је она, као представница супериорне врсте, обавезна да води рачуна о угроженим врстама. Тај се поглед одражава и на њене односе са људима. У човеку тражи његов дух, у свом љубавнику и више од тога. У основи је незрела, детињаста особа; али не само по свом дечијем погледу на свет већ и по својим реакцијама. Склона је деградацији телесног и фетишизацији духовне повезаности – одвајању емоција од било чега телесног. Секс је по њој имао две дефиниције – под један, то је пука физика, нагонска потреба неких људи и под два, то је емотивна повезаност двоје људи. Прво је јебање, а друго вођење љубави.
Шта је то његово, њу привукло? Мало је било времена да се упознају, разговарају; а и онда када је било прилике за тим, углавном су ћутали. Њени бивши љубавници су физички били веома различитији од њега; били су мршави, може се рећи витки, и плави. А он чак није био ни плав. Мада је говорила како је из његових писама могла да прочита ту емоцију, која јој је потребна као гориво за неке озбиљније односе. Ето и првог сукоба. Не знам да ли је било емоције, премда то није ни од важности. Оно што јесте је то да је он ушао у авантуру а она у озбиљну везу, или је макар у њу улазила. Фатално, зар не? Оно што она засигурно није желела је оно чега се највише гнушала, а то је авантура; физички, нагонски однос.
Са друге стране он није правио ту разлику између физичког и духовног. За њега су то два неодвојива дела човека, људски нагон не чини човека животињом као што га и негирање тог нагона не чини богом. Сматрао је да и сам чин секса јесте покренут емоцијама, чак и ако актери те емоције не признају. Емоција која у човеку буди нагон а не обратно. Некад постоји воља, али нема телесне привлачности. Е та телесна привлачност је њему била изузетно битна. Његове бивше љубавнице, са друге стране, биле су другачије од ње. Биле су слободније у односима, отвореније; па чак и физички привлачније – премда та разлика није била толико приметна као у њеном случају. Истина је, са друге стране – када говоримо о његовом доживљају телесног – да је привлачност субјективна. Она некад потпада и под утицај општеприхваћене друштвене норме о „пристојном изгледу“; тако да се рачва на три: прва, субјективна, друга је она коју пропагира висока мода – анорексична, због своје скарадности најнеприхватљивија – и трећа, она коју пропагира врхунски, професионални спорт – најзаступљенија али врло често недостижна. Са друге стране њих двоје су се, природно њиховим схватањима, сукобили и по питању људске природе – човека као моногамног бића или не. Природно је, да она, фетишизујући нешто надљудско, чак и не прихватајући грађанске норме, сматра да је веза двоје људи вечна и неповредива уколико су њихове емоције довољно јаке, те тиме негира да је могуће да један човек у тренутцима привлачности подели себе – гледано из тог угла – са неком другом особом. То је окидач који у тренутку прекида сваку њихову повезаност и истог часа негира све што их је везивало, осуђујући њихов однос као лажан и неискрен.
Њихово дописивање је успело да, на неки чудан начин, засени ову разлику. Да су, којим случајем, у самом почетку били свесни ове судбоносне разлике, разумели би да је њихов однос гледано с једне стране – недоношче, а са друге стране – неславна авантура. Свеукупно узевши, сигурно лоше сећање за обоје.
Чекајући, на железничкој станици са новинама у руци, да после извесног времена угледа особу коју више памти по писаној речи него по гласу, по опису него ли по изгледу, несигуран је. Возови касне, то је већ уобичајна појава. Интересантна је за ову причу и симболика тог воза који касни. Он касни као и разрешење неспоразума, али ипак стиже.
Њихов први сусрет, први загрљај, толико пута описиван у њиховим ранијим дописивањима, одавао је утисак обостране нервозе и несигурности у то што чине, сваком из свог угла посматрања. Није било пољупца, упркос томе што су њих двоје своју везу озваничили и пре него што су се додирнули – дописујући се. Он је уследио нешто касније.
Већ њихов први покушај да, ако се једно пита воде љубав а ако се друго пита појебу, имао је неславан почетак, разраду и крај. Његова незграпна телесина и њено тело које њему није било довољно пивлачно. Њихова убеђења – његовог да му се може дићи на сваку жену и њено да њихова духовна привлачност може засенити његову телесну незграпност – доживели су фијаско. Са њене стране се то манифестовало бежањем по кревету, несигурношћу, одлагањем. „Не мора све данас”, говорила је. Док код њега, и поред све воље, није било ерекције – макар не довољно јаке.
Овакав фијаско поновио се тог викенда још три пута. Ефекат је имало једино орално задовољавање партнера, дакле једино екстремни вид сексуалног чина могао је да дâ жељени, одн. прижељкивани резултат.
Могло би се рећи да су обоје преценили своја очекивања и убеђења. Он супериорност телесног, а она супериорност духовног. На крају се испоставило да је њега издало тело, а њу вера у супериорност духовне повезаности људи која заслепљује оно телесно код човека. Наиме, обоје су изоставили важност физичке привлачности. А све, баш све се да одглумити, осим рефлексних функција тела.
После свега није више било места за било какво пријатељство међу њима. Њихова даља коресподенција праћена је тешким речима, константним враћањем на поновно испитивање узрока свега. Чему? Како? Зашто? Сваки се контакт сводио на ово. Њено детиње схватање и понос, који је био повређен, терали су је да сасипа ватру на коју он није узвраћао водом – мислећи да би то код ње побудило неке нежељене емоције – већ још жешћом ватром. Из те се ватре родила истина, као што се милијардама година раније из великог праска родио универзум.
Било је само у питању време када ће рећи да је све пропало зато што није било телесне привлачности. Несвакидашње је то признање дошло брже него што је он очекивао. „То се може описати и као ‘у кревету са моржем’”, рекла је. Коначно. Како само истина, у мору лажи или предрасуда, може да милује – чак и када је оштра.
Трећа награда на IV Међународном фестивалу поезије и кратке приче „Војислав Деспотов“ у категорији кратке приче за ауторе до 30 година.
