Ово што ћу сад да вам испричам се ретко
дешава, ал’ је жива истина. Причао ми неки Крстивоје, пашеног мог најбољег
другара Светозара.
Напољу је био леп пролетњи
дан, паркови пуни, а ми се увукли у Градску кафану (а, где друго?!) и причамо неке своје приче у које, осим нас
самих, мало ко може да поверује. Што би млади рекли: пуштамо си филмове... Ма,
знате већ како то иде у кафанама, и да ја сада не трошим више речи на опис те општепознате
кафанске атмосфере, углавном, приметимо ти ми да је Крстивоје
некако одсутан. Сви нешто
причају, коментаришу, шале се, само он ништа. Ћути.
„Шта је, Крстивоје?“ – питамо га, кад он
одмахну руком те кратко одговори
– „Ма, ништа.“
„Како ништа? Реци брате, да помогнемо ако
можемо! Избаци тај терет из себе. Зар не видиш
да ћеш да изгинеш тако... “ – наваљивасмо ми упорно, желећи да му помогнемо.
Он примаче цигарету уснама, дубоко удахну дим
да би га неко време само мирно
држао у себи, размишљајући ваљда шта му
је чинити, а онда га снажно издува у правцу лустера који нам је свима висио над
главама, погледа нас те отвори душу.
„Овако
је то било...“ – поче несигурно Крстивоје
и снажно утисну ону своју цигарету у препуну пикслу те је тако угаси.
Село, коме сам ја сада већ и име заборавио, има свега
стотинак кућа, а житељи тог села се претежно бавe пољопривредом, у ствари углавном повртарством
и врло мало сточарством. Свадба, о којој нам је Крстивоје причао, је била прва
после пет-шест година у том селу. Удавала се,
каже,
нека Веселинка, лепушкасто девојче, веселе природе, која је волела
увек да буде главна, да излази до касно, дружи се... Ма, све, само да не ради
на земљи. Била је убеђена да се родила на погрешном месту, каже, па је решила
пошто-пото да исправи ту грешку
мајке природе. Уписала је она и факултет, али се све завршило само на
том упису, јер је превише излазака, а премало учења, резултирало експресним
повратком кући, односно њиви. Свега два месеца рада на њиви јој је било довољно
да донесе једну врло важну животну одлуку. Решила је да се уда и тако, за сва
времена, остави
њиву и пресели се код мужа у град.
Елем, цела та прича не би ни
дошла до Градске кафане да младожења није био Крстивојев
синовац Благоје, за кога он
каже да је вредан, миран и повучен момак... И ту сад ствари почињу озбиљно да се компликују,
јер, колико сам ја разумео Крстивоја, њих двоје су се само површно познавали.
Ту годину, док је она наводно
студирала у нашем граду, они су се негде, некако упознали. Где и како, то
нико не зна, јер Благоје, у то време, уопште није излазио, већ је увелико радио
код оца у радионици, спремајући се да преузме посао.
Е сад, видиш ти како то живот уме да удеси: једна особа улази у
брак да би се курталисала тешког посла, а друга да би засновала породицу и тако
дала смисао свом свакодневном тешком раду.
И да ја сад ту не дужим много, даље је све
ишло по пропису, односно како то обичаји налажу. Девојачко вече је уз „живу“
музику трајало до поноћи, док је момачко вече било доста скромније. Углавном,
ујутру се младожењини окупише, направише колону и кренуше по младу. Успут су се, прича ми Крстивоје, шалили, певали... Ма, знаш већ како то иде.
И тако, уђоше они у село, брзо нађоше
младину кућу и одмах почеше са трговином – „Пошто млада?“ – питају једни.
„Немате ви толико пара“ – одговарају други – „Него имате среће, данас је млада
на акцији...“ И тако даље, и тако даље, знате већ како се сватови замлаћују у
таквим ситуацијама. И да не дужим, њени је продадоше, ови други је купише и сви
се онако срећни
ухватише у коло.
Крстивоје заглеђиваше снајку па му, каже, беше мило што је много
лепа те превари себе и у свој тој муци, коју је носио
у себи к`о најтежи терет, се насмеши и тихо нам рече – „Знаш
како то иде, и
памет је у животу битна, али човек придаје неки посебан значај лепоти.“ Шта да
ти кажем, драго
човеку. Драго му је што
ће му се фамилија пролепшати.
Заврши се и то коло, поново сви уђоше у лимузине
и уз буку сирена, на младино велико задовољство, напустише село.
Стигоше испред општине те уђоше у салу за
венчање. И док су младенци
стајали испред
матичара, он поче са питањима – „Да ли
ви, Веселинка, својом слободном вољом... итд... итд... узимате за мужа овде
присутног Благоја?“ Крстивоје каже да му се чини да матичар није ни завршио са
питањем кад је Веселинка као из топа узвикнула – „Да!“ На исто питање,
упућено младожењи, Благоје потврдно одговори и тад настаде опште одушевљење.
Љуби се свако са сваким и у тој гужви, каже Крстивоје, ко ће да води рачуна о
томе ко кога више пута љуби... и зашто. Оно на крају „И зашто!“ је Крстивоје посебно
нагласио, док ми је укочени кажипрст држао пред носем.
Углавном, он је приметио да је хармоникаш два пута
честитао младој и то други пут некако чудно – „Гледам, не могу да верујем“ – прича ми Крстивоје, а ја сам, гледајући њега, имао утисак да
ће сваког часа да заплаче.
Окрене
се он према
својој жени Госпави и каже јој
за то, а она, жена к’о жена, му рече да треба да га буде срамота што се већ на
самом почетку свадбе напио и да је боље да ћути, него што прича глупости. После
венчања одиграше још једно коло испред општине, а онда правац – ресторан.
У ресторану музика трешти без прекида, коло
се игра, пева се, вришти... Ма, лудница. Крстивоје, каже, заузео позицију тако
да му хармоникаш и млада буду стално на оку и не мрда. Каже он, није прошло ни
сат времена кад му приђе његов трећи брат Станоје и дошапну му – „Видиш ли ти,
бато, како онај хармоникаш пиљи у нашу снајку?“ Крстивоје га погледа те му
одговори – „Ја не смем ништа да кажем. Чим ја проговорим одмах ме ова моја поклопи
како сам пијан па лупам глупости, а ја сам се само једном у животу напио и од
тад само доливам!“ Обојица праснуше у смех, прича ми он, а жене, у знак
протеста, окренуше главе на другу страну. Крстивоје потом подиже обрве, погледа
брата и тихо му, да жене не чују, рече – „Приметио сам ја то још у општини.
Ђаво је ова наша снајка.“ Станоје климну главом – „Дај Боже да овај наш бизгов
изгура једну годину са њом...“ Онда се, каже Крстивоје, као по неком правилу
укључи Станојева супруга која, иначе, све чује к’о Индијанац – „Стани
Станоје... Стани
Станоје, не стао никад, дабогда!“ Од све муке, прича ми Крстивоје, дошло му да
се смеје.
И ништа. Музичари одложише инструменте, поче
пауза, а он, Крстивоје, онако из потаје,
к`о војник извиђач на фронту, посматра хармоникаша и
младу и не испушта их из вида. Кад одједном, каже он,
хармоникаш приђе младој, док је младожења причао са неким гостима, нешто јој
дошапну и оде ка излазу. „Посматрам младу...“ – каже Крстивоје
– „...сав треперим од узбуђења, а она као да се ломи. Видим, кида се. Није јој
нешто... Како да ти то опишем? Као кад човек у кратком временском року мора да
донесе неку врло важну и тешку одлуку... Оно кад треба да изабереш нешто, а не знаш шта.“
Крстивоје се придиже, не испуштајући је из
вида, кад, каже ми он, устаде млада те крену и она ка излазу. Он се примаче
брату и тихо му на уво рече да
остали не чују – „Станоје, оде нам снајка.“
Устадоше обојица и брзо кренуше ка излазу.
Једва су се, прича ми он, пробијали кроз ону гужву, ал’ успеше
некако да се докопају врата и да изађу
напоље. Стојећи
тако под великим закривљеним тремом, који је наткривао ресторанска улазна врата, посматрали су у
даљини неке силуете на мотору,
како се губе у облачићу прашине који
је остаjао за њима. Пред њиховим очима се, каже, онај бели вео, што се откачио
младој са главе, шепурио
на поветарцу, и пркосно лелујао
као да их је
намерно провоцирао.
Дошло му је, каже, да пукне од муке и беса.
„Гледам буразера...“ – прича ми Крстивоје – „...а гледа и он мене. Шта ћемо?
Ћутимо. Окренусмо се ка вратима те погледасмо унутра – све нормално. Нико ништа
не схвата... Нити
ја нешто схватам.“
Ту ти он прекину са причом, примаче чашицу уснама
и енергично је искрену. Намршти се и, онако разочаран, гледајући у ону, сада
већ празну, чашицу нешто промрмља, затим је просто закуца за астал, устаде те и
он, као и она млада, оде без поздрава.
