Војничке приче

Једном приликом сам седео са Нешом ваздухопловцем, мојим дугогодишњим пријатељем, у Градској кафани (а, где друго?!) где смо необавезно причали. Волео сам да слушам његове војничке приче које су, због његовог несвакидашњег начина причања, мени биле врло занимљиве.

Колико сам га ја у датим околностима могао разумети, он је са својом јединицом пуне две године провео у пешадијској касарни, иако су били ваздухопловци. Причао ми је да су у њиховој канцеларији тада врло често организовали не само шаховске турнире, већ и врло занимљиве дуеле најјачих шахиста касарне са само једним правилом: ко изгуби плаћа пиво победнику и плавцима.

Средином осамдесетих је, како ми рече Неша, група плаваца у својој канцеларији, уз кафу, причала о вести која је обележила то време, а о чему су писале све ондашње новине: Југо је стигао у Америку. Чуђење и дивљење је тим поводом било опште и у невероватним количинама, присећа се Неша, као да је направљено неко технолошко чудо. „Југо к`о Југо, само му додали лајсну“ – кратко прокоментариса он и потегну мало из ракијске чашице. Каже да се врло добро сећа свог тог лудила изазваног тим нашим наводним успехом, али да његовим колегама тада то није било толико занимљиво колико само један податак у вези са тим послом столећа. Погледа ме он, подиже кажипрст и са неким чудним смешком ми рече – „Пази сад ово. Не знам да л` се сећаш, код њих је коштао четири хиљаде долара, а код нас лошији модел шест! А, шта кажеш? Ми смо за Амере, иди бегај, а!? Ма, зезам се.“

Тај однос цене и трошкова им, каже Неша, није давао мира. „Америка ти је измислила капитализам. Нема тамо, брале мој, као код нас у то време, ставиш га у излог и чекаш купца. Тамо се купци траже. То ти је читава наука. Дакле, кад све то платиш, транспорт, дилере и ко зна кога све не у том ланцу и, на крају, држава узме своје, шта остаје Застави? Ништа!“ – Неша инстинктивно подиже чашицу и схвативши да је празна поче спретно да је окреће прстима заглеђујући је са свих страна – „Исправна, а празна!“ – зачуђено констатова и погледа ка шанку не би ли успоставио визуелни контакт са конобаром.

Чекајући конобара он настави са причом, како је баш тада, док су они причали о том новом Југићу, у њихову канцеларију ушао неки пешадијски мајор Пера који је одмах, видевши ваљда раширене новине, шта ли, почео да хвали новог Југа: те како лепо изгледа, те како врата добро дихтују, те ово, те оно, да би на крају рекао оно најважније, како је уговорио меч са Стевом тачно у подне у њиховој канцеларији.

За пар сати су се, прича ми Неша, у њиховој канцеларији већ окупили сви актери неопходни за почетак тог шаховског двобоја. Закључаше врата, а за радни сто, на којем је већ била постављена шаховска табла са фигурама, седоше мајор Пера и заставник Стева. Плавци се насумично поређаше око стола, свако себи тражећи најбољу позицију за праћење меча. Тада се, прича ми Неша, заставник Стева шеретски обрати супарнику: „Хоћете ли, друже мајоре, командовати за почетак меча, или ћемо почети спонтано?“ Духовити заћа је овим успео да засмеје све присутне па чак и свог противника. Онда се у маниру правих џентлмена руковаше, те мајор повуче први потез. Играло се, како ми он рече, без мерења времена, а првих неколико потеза су као и у ранијим партијама повукли врло брзо.

После десетак потеза настаде први застој и након мало дужег размишљања мајор одигра, како Неша рече, за њих дунстере неочекивани потез скакачем. „Ми, кибицери, се немо погледасмо, што ми је било довољно да схватим да нико од нас четворице није знао намеру белог“ – прича ми Неша. У канцеларији је, објашњава ми он, све време владала потпуна тишина, као у опери, само што, у овом случају, извођачи нису певањем и глумом освајали публику, већ смисленим померањем дрвених фигурица по црно-белој табли, чиме су стварали праву шаховску чаролију. Онда Стева набора чело и опрезно с два прста ухвати пешака, ал га одмах испусти, као да се опече. „Такнуто макнуто!“ – муњевито је реаговао мајор, као да га је неко иглом убо у задњицу, те Стева одигра тим пешаком (а, шта је друго могао?!). Напетост је из минуте у минут расла, а са њом и температура у просторији која је постала права сауна. Два такмичара, која су наизглед мирно седела и померала фигуре по шаховској табли, су се знојили као да су трчали маратон. Кроз петнаестак минута мајор Пера је, као попарен, скочио са столице и ту је, каже Неша, у ствари почео онај најинтересантнији део овог дуела – препуцавање победника и пораженог после меча, или што би наш народ просто рекао надјебавање.

Неша се добро сећа те комичне сцене, како мајор псује самог себе што се прво ухватио за смрдљиву кобилу, како се изразио, а не ловца, јер да је урадио обрнуто Стева би могао само да се преда.

Духовити Стева је, с друге стране, задовољан својом победом почео гласно да кашље, јер га је наводно напала некаква прашина, као да се налази у пешадијској а не ваздухопловној кацеларији, прича ми Неша, на шта су се сви осим мајора насмејали. Ма, и он би се насмејао, каже Неша, али не може јер не воли да губи па у тишини извади новчаник и, док је завиривао у њега, гласно упита Стеву да му каже колико кошта пиво у кантини, јер је он наводно заборавио, пошто (као) одавно није изгубио.

Плавци су ускоро прекомандовани. Вратише их на аеродром да, ваљда, престану да кваре пешадију која треба да се бави војском и касарном, а не тамо неким глупостима попут шаха. С њиховим одласком престала је и та, тек зачета, лепа традиција одигравања шаховских турнира и још занимљивијих дуела.

Југо се у међувремену вратио из Америке, а где су Пера и Стева касније играли шах и ко је кога побеђивао не знам, али знам да је, по Нешиној причи, тада створен један вирус који је читаву једну пешадијску касарну заразио шахом.

То је био један од оних доброћудних вируса против кога нико није тражио заштиту па, ко зна, можда је баш он и Југа вратио кући.

Прочитај још...

Лудило

ЛУДИЛО

Mонодрама o сагледавању (доживљавању) себе и других око себе

Лик: Миле/Драгољуб је нарцисоидан човек у шестој деценији живота, који себе много боље и лепше види од онога како га други виде.

Бина је опремљена као спаваћа соба, има кревет и наткасну, а на наткасни будилник и стону лампу. У наткасни се налазе књига, флаша са ракијом и чашица. Поред кревета стоји кофер за алат. На зиду виси једно мање огледало. У углу је смештен умиваоник са великим огледалом. Између наткасне и умиваоника су врата.

На бини је мрак. Глумац у пиџами, покривен ћебетом, на кревету спава.

Минут касније зазвони будилник, глумац се окрене, искључи га и укључи лампу (светла се на бини пале). Глумац има дугу неуредну косу, кратку неуредну браду и много покварених (црних) зуба. Он се усправља и тако седећи на кревету, упадљиво зева, чеше се по глави и протеже се.

(док се протеже, једва разговетно) Шта сам све сањао, Боже мили... (опет зева) Ко ли измисли те снове? Мора да је то била нека велика будала. Уместо да се ноћу ништа не дешава па ујутру устанеш ко човек и одморан одеш на посао, ти читаву ноћ лундзаш, јурњаш, ко зна шта све не радиш, а никако да стигнеш тамо где си кренуо... Па да, то је стварно занимљиво. У сновима никад не стигнем тамо где сам кренуо. Штета! И шта ће ми онда снови? Само да се секирам што нисам стигао или... нисам нешто успео. Сад сломљен и преморен морам на посао... Кад би барем постојала нека могућност да се извучеш на рачун тога што си сањао. (зева и полако устаје) Е, то би већ било нешто. Шефе данас нећу доћи на посао. Зашто, пита он. Не могу, целу ноћ ме јурио Бонд, Џејмс Бонд. Или, шефе био сам с Маријом у хотелу Хилтон... Не, не, ово не може... Ееее, муке моје, пробудио ме лавеж паса док смо још били у лифту. Ето, ни ту нисам стигао до краја. Е, малера. Ја овако леп и паметан, она такође, какав бисмо били пар.

Полако прилази умиваонику – не гледа у огледало, отвара славину, сагиње се и умива се. Руком узима пешкир, усправља се и брише лице окренут ка огледалу. Склања пешкир са лица и гледа у огледало. У огледалу види себе, али не онако како он себе познаје, већ онако како га виде други. Он тај лик не препознаје. Гласно врисне и брзо се помери са стране поред огледала, леђима окренут зиду. Уплашено гледа лево-десно, онда полако навирује ка огледалу, али брзо одустаје.

(Зачуђено) Сунце ти... Шта је ово, људи моји?

Полако опет навирује и гледа неко време у огледало па опет лево-десно као да проверава да ли га неко гледа са стране.

(Тихо) Па, ово нисам ја.

Полако, на прстима, иде ка зиду на коме виси мање огледало. Скида га са зида и опрезно га руком усмерава ка свом лицу. Трзну се те помери огледало. Опет га са страхом усмерава ка свом лицу.

(Тихо) Ко ли је ово? (гледа лево-десно) Ја нисам... Па, ја нисам овако ружан. Знам да би неки волели да сам такав, али ортодоксна чињеница указује на супротно. (спушта огледало па га одмах подиже) Ово бих морао да будем ја... Ту нема дилеме.

Опипава огледало, преврће га и заглеђује.

(Разочарано) Стварно... право огледало (гледа лево-десно) Мислио сам да се неко игра са мном, али... (гласно уздахну) Али није. Барем то сада тако изгледа. За сада је тако!

Приближава се стоној лампи и ставља огледало иза ње те упадљиво гледа одраз лампе у огледалу.

Иста је... А, како ја нисам исти, мајку му? (устаје и разочарано уздахну, затим гледа лево-десно, као да нешто тражи) А књига, ај да те видим сад мајсторе.

Постави огледало на кревет па извади књигу из наткасне и руком је надноси изнад огледала те посматра час књигу, час огледало. Онда се сам надноси над огледалом и гледа одраз свог лица. Баца књигу.

(Забринуто) Уууфф, шта је ово? Шта ме је снашло... Па, то нисам ја. Нисам... Или само мислим да нисам. Не, не, не... (све тише) Не смем да полудим, можда неко баш то жели. Смета му то што сам паметан, или леп. Што сам способан... Посебан... Да, да... Али, коме? Коме сметам? (хитро подиже поглед ка плафону) Ма, мора да има нешто. Све се може објаснити. Све! (нервозно млати кажипрстом и гледа лево-десно) За све постоји рационално, разумно објашњење. Да, да... Разум... Разум је кључ за ову ситуацију. Само разумно, Миле! (огледа се у огледалу и мирно говори) Ко си ти? Шта тражиш у мом огледалу? ...А? ...Кажи нешто. ...А? Мрдаш устима, а ћутиш. Ћутиш! ...Ћути, ћути, ружни створе. Средио је Миле и паметније од тебе па ће и тебе, буди сигуран. Погледај само тај тупи поглед. Па, твој коефицијент интелигенције је, могу се кладити у то, мањи од броја зуба који су ти преостали, крезуби створе. И то са све тим кариесима заједно! (помера огледало да би видео своје уши) А, уши! Погледај само те длакетине које ти вире из тих твојих клемпавих ушију, мајмуне... длакави... Пих!

Седа на ивицу кревета и баца огледало на јасук. Осврће се, гледа горе-доле. Шири руке и слеже раменима као да се неком нешто правда. Устаје и стаје испред умиваоника. Намрштено гледа у огледало. Закрену се мало удесно, а глава је све време усмерена ка огледалу. Исправи се и леву ногу нагло сави у колену. Спусти је и то исто уради са десном ногом двапут па одмах затим подигне и савије у лакту десну руку и подиже леву ногу. Све време гледа у огледало.

(Бесно) Погреши створе! Погреши! Знам да ниси право огледало. Знам! (тише) Прочитао сам те. Џаба се трудиш.

Седа на кревет, рукама покрива главу, савија се док челом не додирне колена. Онда искрене главу и тако гледа у огледало. Усправља се у седећи став.

(с уздахом) Е, Миле, Миле.

Невољно узима огледало са јастука и заглеђује га. Устаје и стаје испред великог огледала. Мање огледало подиже у висини главе па посматра у једнаким интервалима прво једно па друго огледало, а онда руку у којој држи мање огледало опусти уз тело. То понови три пута, а затим ко хипнотисан гледа у велико огледало.

(Тихо) Е, Миле, Миле... Шта те снађе, црни Миле... Да ми је неко ово причао, не бих му веровао. Не, не... (слеже раменима и шири руке, као да се с неким расправља) Како да човек поверује... Стварно, како? ...Како да човек поверује у... у... Не знам ни како се ова појава зове... Нема везе, у сваком случају нема смисла. Нема... А кад нема смисла, онда нема ни спаса... (све тише) Нема ми спаса... Нема, готов сам...

Безвољно се окреће, баца огледало на јастук и седа на кревет. Длановима покрива лице и почиње да плаче. Пружа се на кревет и гласно плачући стиснутим песницама удара по кревету.

(Бесно виче) Зашто ја?! ...Зашто?! ...Зашто мене?! (скаче са кревета и осврће се вичући) Где си? ...Јави се! (леже на под и завирује испод кревета) Јеси ли ту? ...А? ...Ту си... Ту си, ту си... Е, сад си готов! Сад ћу да ти...

Увуче се испод кревета и тамо се врти. То траје пун минут. Онда полако излази и врло полако се усправља. Сагиње се и подупире се рукама о колена. Гледа лево-десно. Усправља се и креће ка наткасни. Извади флашу са ракијом и чашицу. Налива чашицу и искапи је. Опет сипа па пије и тако четири пута, затим седа на кревет. Заглеђује флашу коју држи у руци.

(Тихо) Ни ракија није што је некад била. (налива још једну чашицу и искапи је, а затим заглеђује чашицу) Не вата. Ништа... Е, мој Миле и ракија те напустила.

Устаје, оставља флашу и чашицу на наткасну те стаје испред умиваоника и гледа се у огледалу.

(Као полицајац у истрази) Ко си ти Миле? ...Ко? ...Јеси ли ти онај Миле кога ја познајем, или си ти неки други Миле? Неки Миле кога ја не познајем? Миле кога ја никад нисам видео у животу. А? ...Јесмо ли се ми, пријатељу мој, икад срели? Ти кажеш да си ја, а ја кажем да ти ниси ја. Па, ко је онда у праву? ...Ко? ...Па, ја сам у праву, Миле. Ја! ...Ја сам у праву! А, је л` знаш зашто сам ја у праву? ...Не знаш? Сад ћу да ти објасним. Ја сам у праву, јер сам ја овде једини стваран, једини који стварно постоји! Само Миле, то јест ја, постојим... Ти, драги мој пријатељу, не постојиш и зато беж одатле. То ти је мој пријатељски савет... Није то твоје место. Залутао си. Не знам како, али си залутао. Сигурно знаш ко ти је газда па нађи брате његово огледало, а мене остави на миру... Ја бих ти врло радо помогао у томе, али не могу... Не могу, јер те нисам никад видео. Како то да ти објасним... Ниси ти ја, брате мили. Ниси нити можеш бити. Ја не знам ни како се ти зовеш. Схваташ? ...Ма, будимо реални, ја сам за тебе лига шампиона, а ти си... Будимо реални, жао ми је што ово морам да ти кажем, али ти си општинска лига, брате... Општинска! Е сад, мој ти је савет да то гледаш са лепше стране. Одатле нема испадања! Еј, нема испадања... тако да нема потребе да се секираш. Сигуран си... Можеш да се зезаш до миле воље, испасти нећеш. Милина, јел да! Шта би хтео више?  Супер! ...Ето, лепо сам ти све објаснио. Ако умеш да слушаш све ти је јасно, а ако не умеш... Шта да ти радим... Шта? Дакле, да не дужим више, немаш ти овде шта да тражиш. Иди, брате, и пронађи газдино огледало, а ово моје да оставиш на миру. Угрожаваш ме, брате, физички, а и нарушаваш ми углед. Немој то да радиш. Немој... Немој, молим те. Није у реду. (као хипнотисан гледа у свој лик у огледалу) Ћутиш? ...Немаш ништа да ми кажеш? На све ово што сам ти рекао, на све те моје дебело образложене чињенице које сам ти ставио на увид, на све те моје аргументе, ти немаш коментар? Немаш? ...Не? Ееее, мој пријатељу... ...Добро, само ти ћути... И, само да знаш, видим ја да ти мрдаш уснама... Немој ти да мислиш да ја то не примећујем... Примећујем... Мрдаш, мрдаш! ...Ма, видим ја, мрдаш него шта... А ћутиш. Ти си неки жешћи ђаво. (обара главу и креће ка кревету) Или си ти ђаво, или ово мора да је нека тешка болест... Мора... Мора, нема друге. Не-ма. А, болест није... Не, не! Значи ђаво. Е, мој ђаволе, да си знао да ћеш на мене да налетиш, не би се ни родио. Шта ћу ти ја.

Седа на кревет, узима флашу, налије чашицу и одмах је искапи. Врти чашицу прстима и заглеђује је.

(Тихо) Ето, шта су ти ђаволска посла. Млатиш се са њим тамо-амо и док дођеш себи заборавиш да ни ракија више не вата... Шта ћеш ми кад не ваташ (враћа чашицу на наткасну и обраћа се флаши) Твоја улога треба да буде да ми помогнеш... Схваташ ли ти то? Да ми помогнеш да савладам ово... По-мо-гнеш! А, ти ме остављаш на цедилу. Остављаш ме, и то сада када си ми најпотребнија. У сред јуриша се повлачиш. Ја кренуо на ђавола, а ти ми окренула леђа. Милету? Твом Миленцету окрећеш леђа, издајниче! Па, ово ти нећу никада заборавити. Ни-ка-да!  

Ухвати флашу и бесно њоме замахну као да ће да је баци, а онда је мирно врати на наткасну.

(Бесно) Ма, носи се. Не требаш ми! Нико ми не треба! Сам ћу да изгурам ово. Сам! (тихо) Сам сам се и родио...

Седи на кревету читав минут и ћути. Повремено се осврне, гледа лево-десно и горе-доле. Онда устаје и прилази великом огледалу. Гледа га тужно и ћути неко време. Затим обори поглед па се полако окреће ка кревету као да ће да крене ка њему, али одустаје и поново се окреће ка огледалу.

(Разочарано) И? (ћути десетак секунди, а онда гласније) И?! ...Хоћеш ли рећи нешто? ...Не? Зашто? ...Видиш и сам да не можеш да ме слудиш. Нормалан сам. Види! ...Па, погледај! Потпуно нормалан. (врти главом) Тврд је Миле орах за тебе. Тврд! Шта више, исувише тврд. Немаш ти ту шансе... Не, не! Никакве шансе... Шансе су ти, пријатељу мој, никакве. Схваташ? Ни-ка-кве! Иди нађи неког себи равног, неког мекушца па се зезај с њим до миле воље... А мене лепо остави на миру... А? ...И на крају сви задовољни. Па, да. Имаш таквих колико хоћеш... Ево ти га Ђура, на пример, па Спаса, па... Има их колико хоћеш. А ти баш мене нашао. Баш на мене налетео... Мене, најчвршћег... Најпаметнијег... Најлепшег... Добро, то сад није важно, али најчвршћи и најпаметнији... Ниси имао среће у избору, пријатељу. Не, не! Ниси... Слаба ти је била припрема. Не ради се то тако. Не! Не, не... Не можеш ти мени ништа. Сувише сам јак за тебе. Погледај ме, ништа ми не фали. Можемо тако до сутра и ништа... Миле остаје Миле и не може бити нико други. Нико! ...Схвати да је Миле један и јединствен. Је-дин-ствен! Не постоје ни копије ни фалсификати. Не, не! Него, ти лепо иди тамо где треба да будеш и све ће се завршити. Ти на свом, ја на свом и ником ништа. Нико није победник... Нерешено! ...Немој мислити да ћу се сматрати победником. Не! Не, не! ...Дакле, нико није победио и нико није изгубио. Нема поражених... Нема. Не, не... Нема поражених, немој се за то секирати. Нећу те сматрати побеђеним... Не, не. Исти смо... (као да се пренуо из сна) Не, не, нисмо исти. Не, не! ...Нисам на то мислио... Ти не можеш да будеш ја. Не, не! То сам ти већ објасио. Нећу да ти понављам. Не, не... Ја сам за тебе лига шампиона па лепо сам ти то објаснио. Лепо... Лепо, ако си ме слушао, а ако ниси, шта ћу ти ја. Твој проблем.

Кратко погледа горе и бесно стисну десну песницу и замахну као да ће да удари огледало, а онда се заустави пре него што га је песницом додирнуо, те одступи један корак уназад.

(Са страхом) И ти би мене ударио? ...А? (бесно) Ударио би ме, зар не? ...Видео сам... Лепо сам видео... Ударио би ме... Видео сам те како си крвнички замахнуо... А, шта сам ти ја крив? Шта? ...Крив сам ти јер сам прави... Добро, добро. Тачно је, и ја сам... Признајем! И ја сам замахнуо, то је тачно, али то је друго... Само да знаш, то није исто... То нема везе. Нема. Не, не... Нема, јер ти не постојиш па те не могу ни ударити. Нема те, схваташ. А мене има. И те како ме има и не можеш ми ништа. Ни-шта! Схвати то. (седа на кревет и одмах се подиже и претећи кажипрстом иде ка огледалу) Стварно, шта си ти мислио? ...А? Тачно знам. Знам, знам. Ех, како знам. Знам! Лака си ти мета Миле, а? (задовољно) То си помислио. То! Признај! Лако ћу ја с Милетом, ти је прошло кроз главу док си планирао ову ђавољу работу. Ко да те гледам. Ко да... Еејјј, чек, чек. Па није мени ово први пут. Не. Не! Ти мислиш, Миленце нема искуства, не памти. Не зна Миле шта је јуче јео. Е, мој пријатељу... Памти Миле све. Све! А поготово ђавоље работе... Ви ђаволи сте у сталном контакту. Мислиш нисам то схватио. Ја? Их... Тако се исто понашала и моја бивша жена. Исто... Потпуно исто... Ко да сте близанци. Тако је и она, јадница, мислила лако ће с Милетом. Исто је тако наступила као и ти. Баш тако, неприпремљена, пуна себе... Прејебаћу га, да извинеш, на брзину и све ће бити моје, то јест њено. Ђавола... Па, није Миле пао с крушке. Мали сте ви ђаволи за мене. (клима главом) Мали... Миле је за вас...

Окреће се ка наткасни и узима будилник у руку.

Ааууу, време је за посао. Који је данас дан, мајку му? Субота? Не, није. Мора да је уторак... Уторком идем на терен... Не! ...Не, средом је терен... Да, да, средом обилазим клијенте... Или... Или понедељком? Уууффф, који ли је дан данас? Можда је ипак петак данас? Е, да, да, петак је... (замишљено) Море није петак. Четвртак је. Да л` да идем на посао? ...Морам, шта ћу. Само да узмем актовку... (враћа будилник) А, шта ако је недеља? Данас? ...Не знам шта је данас, само знам да не смем да закасним.

Тражи актовку и проналази кофер са мајсторским алатом. Загледа кофер са чуђењем, као да га први пут види у животу, узима га, отвара врата и излази са бине. Кроз десетак секунди се са мајсторским кофером у руци враћа и стаје испред умиваоника. Гледа се и оном слободном руком дира пиџаму.

(замишљено) А, ако је стварно недеља?

Одмахује руком ка огледалу, гаси светло (светла се на бини гасе), отвара врата и излази са бине. Тишина и мрак на бини трају један до два минута.

За то време глумац скида перику и браду и лажне покварене зубе и леже у кревет. Мало огледало нестаје, као и умиваоник са огледалом, књига, флаша, чашица и будилник. Поред кревета му је актовка, на наткасни мобилни телефон, а у фиоци наткасне огледало.

Глумац спава у кревету. Аларм на мобилном телефону звони и он се буди. Искључује аларм, устаје и пали стону лампу. (Светла се на бини пале.)

(Док се протеже, буновно) Шта ли сам сањао... (зевајући) Оооо, човече... И онда кажу да снови немају везе. Као, није важно шта сањаш... Па, да није важно не бисмо ни сањали... Шта значи кад сањаш да си у пиџами отишао на посао? (као присећа се значења) Пиџама ко пиџама, ништа... штрафте... ништа... А кад плачеш... (протеже се и док зева испушта неке крике) Кад плачеш у сну, то је нека брига, баба ми је то, сећам се, још давно говорила... (имитира бабу) Плакати у сну значи да имаш неку бригу синко... Ко па нема бриге. Шта би живот био без брига... А, ђаво? Шта беше ђаво, мајку му? (запрепашћено узвикну) Ђаво!

Укипи се, гледа лево-десно и брзо крену ка наткасни. Тражи огледало. Извади га из фиоке и полако га, са страхом, усмерава ка свом лицу.

(Са олакшањем) Уууффф! Добро је, ја сам. Чуј мене, добро је, ја сам. А, кога сам то могао ту да видим? Ја сам, него ко!

Звони му мобилни телефон, он иде ка њему и руком поправља фризуру.

Ма, знам ја да сам леп. Свестан сам ја тога... Ем леп, ем паметан. Не мора то нико да ми говори...

Узима мобилни телефон и јавља се.

Да молим, Миле овде! ...(забринуто) Какав Миле? Погрешили сте број, ја сам Драгољуб... Ма, не, нисам Миле, нисте добро чули... Дра-го-љуб... Драгољуб, госпођо, немојте ми Милета, молим вас... Какав Миле, нисам ја Миле... Да ли вам ја можда личим на Милета? ...Шта? ...Шта сам рекао? ...Миле? ... Ја рекао Миле? ... Представио сам се вама као Миле? Ја? ... Ајте, молим вас... Схватам ја то да ви мене не познајете. То је и више него очигледно, чим ме поредите са тим некаквим вашим Милетом... Схватам ја и то, госпођо... Наравно, а зашто ме онда сматрате за Милета? Збогом... Е... Е... Ејјј! Нема потребе, збогом! ...Ма, не треба ми ништа. Све што ми треба већ имам... Продајте то неком другом коме фали... Збо... Збо... Збогооом! (прекида везу) (бесно) Јебо те Миле! Ја јој личим на Милета? Ја? Свашта. Каква кокошка, људи моји.

Облачи се, узима актовку, гаси светло (светла се на бини гасе), отвара врата и излази са бине.

КРАЈ

Прочитај још...

Лудило

Гледам у огледалу

Одраз неког лица

Издужено, шпицасто

Крезубо и  ружно

Коцкаста му брада

И пирсинг на носу

Делује ми тако

Боже ми опрости

Као неко ждребе тужно

Па ово нисам ја

А требао бих бити

Јер, огледало је моје

А ја испред њега

Стојим ко војник

На јутарњој смотри

Не знајући

Хоћу ли уопште моћи

Због овог лудила, пре свега

До власника

Тог страшног лица доћи

Збиља, човече

Ко је овде луд

Ово бих морао да будем ја

А очигледно нисам

Мада су закони физике јасни

Чије је лице, његова је и слика

Како да је признам

Мислим слику ову

Кад власник њен нисам

Шта је овде истина

А шта хипноза

Волео бих то да дознам

Ја себе другачије видим

Стварно људи, ко је ово?

Овог човека

Ја не могу да препознам

Овај тупи поглед

Што ме страшно гњави

Тера ме на мисли

Злокобне, тамне

И та памет бледа

Из очију што му зрачи...

Не, ово нисам ја

А, нисам ни клемпав

Ма, погледај само то лице

Што за лепотом вапи

Како ме простачки гледа

Чек, чек...

Невероватно

Што га више гледам

Све ми се више чини

Да познајем тог створа

Да, да... па, да

Познајем га сигурно

Само не знам

Одакле?

Хеј, људи

Па то сам ја

Да, да, ја сам

Нема сумње

Како то одмах не видех јасно

Боже ми опрости

Ко да сам слеп

Ти обрашчићи пуни

И те лепе црте лица

Све је то моје

И та брада

И белег на носу

И очи ко два зелена кликера

Од кристала

О, хвала ти Боже

Што сам тако леп

Прочитај још...