Летње је подне. Седим сам у соби и покушавам да напишем некакав новински чланак, кад зачух гласно – „Трас!!!“ Учини ми се да ми је неко, неким чврстим предметом, ударио по аутомобилу који је, иначе, прописно паркиран испред гараже те брзо истрчах напоље те стадох испред кратког степеништа које води на улицу. Док ме трем, који се надвио нада мном, штити од јаког сунца, пажљиво посматрам своја кола. „Чини ми се да су у реду“ – помислих.
У кући, преко пута моје, живи неки масни, задригли и дебели алкохоличар Стојко. Он је један од оних људи који су увек намрштени и лоше расположени. Мрзи сваког становника улице, а њега (за дивно чудо!) нико од комшија не воли. На први поглед то је и логично, кад он никог не воли – да ни њега нико не воли, али увек имаш неког контраша који у инат свима воли баш оног кога сви мрзе, или мрзи баш оног кога сви воле. На сву срећу такав се, до сада, није доселио у нашу улицу. На травњаку испред Стојкове куће се разбашкарио његов Опел. Е сад, да л’ га је он стварно лоше паркирао, ил’ га је у журби само тако оставио, не знам. Углавном, на пар метара од Опела је паркиран паук. Неки брижни комшија, који воли да је све по пропису, је позвао еколошку инспекцију, инспектор позвао Паркинг сервис, а они послали интервентну екипу на терен која сад покушава да осмисли акцију подизања Рекорда из 1959. године. Тада су кола правили од гвожђа па видим да им неће бити лако. Из камиона изађе неки млађи жгољави момчић који, док хода, прво нагло подиже пете па тек затим пушта корак, тако да изгледа као да хода на федерима. У тренутку ме врати тридесетак година уназад и подсети ме на једног другара који је исто тако ходао. Обилази цупкави паука и упути се ка Рекорду. Чини ми се да с пажњом осматра возило споља па бих рекао да је он у овој интервентној екипи главни. Стаде поред задњег точка, сагиње се, гледа и опрезно пипка прагове и каросерију коју је појела корозија к’o државу корупција. Кад га гледаш из даљине мислиш ауто, а у ствари питање је само трена кад ће да се, сам од себе, распадне. Други члан екипе, неки проседи чичица, стаде поред паука, рашири неке папире и поче нешто да пише. Напише пар слова па стане, па тако опет. Не видим баш најбоље, али чини ми се да решава укрштене речи. Онај цупкави се устаде, погледа у правцу колеге и климну му главом. Зашто ли климну главом? „Шта ту има добро па да клима главом?“ – упитах се у себи. Паде ми на памет да је, вероватно, онај што решава Еуреку констатовао да нема ништа од ношења, а овај цупкави му то само потврдио. Покушавам да замислим шта би се десило Рекорду кад би му, којим случајем, поставили оне носаче на точкове с намером да га подигну. Вероватно би успели да подигну само точкове и део каросерије, а патос са све седиштима и мотором би остао на травњаку. То није могло да промакне ни сигурном оку овог цупкавог. Исправно је проценио да покушајем ношења ништа не би урадили. Онај други као да заврши укрштеницу те је узе и крену ка Рекорду из педесетдевете. Дође до левог брисача, енергично га одвоји од ветробрана, па на стакло постави папире, за које сам ја мислио да су Еурека, и отпусти брисач. Брисач се превали на другу страну те паде на хаубу. Ревносни чичица га подиже и покушава да га, просто, утисне у оне папире како би остао у том положају, барем до доласка Стојка, али џаба. Безобразни брисач се опет превали на другу страну. Да ли је то федер, који је беспрекорно служио више од педесет година свог газду, отказао послушност? Биће да је ипак брисач тврдоглав на газду и да му се данас нешто не притискају папири. Више би му одговарало да на овој жези брише кишу, али шта да ради кад је живот такав – непредвидив. Чичица не буде лењ па направи полукруг око Рекорда и лагано се ухвати за други брисач. Опрезно га одвоји од стакла и подметну му папире, оне исте за које сам ја у почетку мислио да су укрштене речи. Полако пусти брисач и подиже обе руке као да се предаје. Не дише. Гледа у брисач који стоји и држи папире. За то време онај цупкави приђе првом брисачу па га заглеђује, као да га хипнотише. Усправи га лагано са два прста и пусти, а он се опет превали на супротну страну. Обојица, као по некој команди, погледаше лево-десно и очима један другоме дадоше знак за покрет и, све секирајући се због поломљеног брисача, уђоше у паука. Цупкави седе за волан, а онај други на место сувозача и тада опет зачух оно – „Трас!!!“ Схватам да сам био у заблуди мислећи да је цупкави главни, изгледа да је, ипак, онај други, проседи чичица, капитен екипе.
Дадоше леви жмигавац и кренуше једносмерном улицом у супротном смеру. Улица је дуга скоро километар на којој, због велике врућине, нема никога, тако да не постоји опасност да их неко види. Комшије, које воле да све буде по пропису, су, када су видели закачене папире на брисачу Рекорда, спустили ролетне тако да нема ни ко да их пријави.
Ја одох да завршим новински чланак, а казну због живота у уређеној држави ће, за сада, платити само Стојко.
