Извод из рецензије Ивана Матејевића ("Чвор у мозгу")
...Драган Маринковић, нас у причу из последњег рата уводи преко занимљиве приче из давних српско-турских ратова, периода када је ослобођен Ниш од турске власти. Уводна прича, сликовито представљена, оригиналним дијалектом подручја где је радња смештена треба да споји митолошке свере које се понављају много касније, односно у наставку текста, у описаним догађајима последњег рата и десет година након тога.
У осови књижевног дела је језичка обрада неке теме. Различити су доживљаји рата. Док рат траје, он доноси посебне облике функионисања и размишљања. То је нешто као стање неравнотеже духа где ништа није у реду. Након завршетка рата, са сазнањима која нису била доступна у потпуности за време трајања, формира се нова слика која доводи до објективнијег сагледавања свега онога што се догодило па се то формира и нешто другачија слика догађаја.
Маринковић на сасвим другачији начин приступа причи у коју нас уводи. Његови ликови остају очувана и стабилизована духа упркос свим психичким последицама које рат доноси. Овај текст није писан патриотском наративношћу. Аутор се овде не бави односима лојалности и издаје што уобичаја у патриотским ратним текстовима. Избегава „тешке ратне теме“, већ наизгед необичним и лаким ратним догађајима, већ у уводној причи поткрепљеним митологијом тражења блага, ствара нам утисак да је то „баш тако било“, односно да је све што је овде испричано личи фактогртафском, веродостојном доживљају. Фрагментарним виђењем апсурдности рата, динамичним, филмским дијалогом аутор ствара слику реалних ликова и живописним језиком шета нас историјом Ниша себи својственим начином. Ово штиво је ослобођено клишеа. Након динамичних догађаја десет дана рата 1999. године, присуствујемо сустету ратних ветерана из ове приче, десет година након завршетка рата на сумирању животних постигнућа у периду који је требао да избрише све ратне страхоте. И јесте избрисао јер се завршава оптимистичним жељама окренутим будућности, новом животу, стварању породице, рађању као једином смислу постојања. То је логични завршетак овог по свему другачијег приступа рату као литерарној теми. Таква необичност у исто време доноси и позитивну оригиналност аутора који је, пре свега аутентичним језиком хтео да исприча и подели с читаоцима нешто што може да буде и највећа интима.
У осови књижевног дела је језичка обрада неке теме. Различити су доживљаји рата. Док рат траје, он доноси посебне облике функионисања и размишљања. То је нешто као стање неравнотеже духа где ништа није у реду. Након завршетка рата, са сазнањима која нису била доступна у потпуности за време трајања, формира се нова слика која доводи до објективнијег сагледавања свега онога што се догодило па се то формира и нешто другачија слика догађаја.
Маринковић на сасвим другачији начин приступа причи у коју нас уводи. Његови ликови остају очувана и стабилизована духа упркос свим психичким последицама које рат доноси. Овај текст није писан патриотском наративношћу. Аутор се овде не бави односима лојалности и издаје што уобичаја у патриотским ратним текстовима. Избегава „тешке ратне теме“, већ наизгед необичним и лаким ратним догађајима, већ у уводној причи поткрепљеним митологијом тражења блага, ствара нам утисак да је то „баш тако било“, односно да је све што је овде испричано личи фактогртафском, веродостојном доживљају. Фрагментарним виђењем апсурдности рата, динамичним, филмским дијалогом аутор ствара слику реалних ликова и живописним језиком шета нас историјом Ниша себи својственим начином. Ово штиво је ослобођено клишеа. Након динамичних догађаја десет дана рата 1999. године, присуствујемо сустету ратних ветерана из ове приче, десет година након завршетка рата на сумирању животних постигнућа у периду који је требао да избрише све ратне страхоте. И јесте избрисао јер се завршава оптимистичним жељама окренутим будућности, новом животу, стварању породице, рађању као једином смислу постојања. То је логични завршетак овог по свему другачијег приступа рату као литерарној теми. Таква необичност у исто време доноси и позитивну оригиналност аутора који је, пре свега аутентичним језиком хтео да исприча и подели с читаоцима нешто што може да буде и највећа интима.
