Душан Маринковић
Планинарење је спорт за који човеку, осим добре воље, није потребно још много чега. Све је надокнадиво у том смислу. Може се на планину поћи и у патикама и са најобичнијим ранцем, у тренеркама и обичној мајици; понесете сендвич и воду, и то је све.
Недавно сам почео да планинарим. Наиме, било је то у марту ове године; после оних великих снегова. Први врх који сам попео био је врх Градац, на Сврљишким планинама; једну од кота, сад већ чувене, Нишке трансверзале. Градац ми је, онда, био интересантан; било је снега иако се у граду већ одавно отопио. Но, није Градац тај видиковац јужне Србије, о коме би данас написао пар редова.
Јуче сам први пут попео врх Трем, највиши врх Старе планине; Алпа јужне Србије, како је то својевремено записао Јован Цвијић. Трем не само да је највиши врх Старе планине он је највиши врх у целокупном овом делу Србије. Са њега гледано врх Мосор, који сам пре пар месеци с' муком попео, изгледа као каква избочина на неком брду. Једанест километара дуг пут од Горње Студене преко Бојаниних вода и Девојачког гроба до Трема је врло живописан; у почетку једноличан али касније врло интересантан.
Стаза, којом смо ишли, врло је динамична; пролази се асфалтним путем, донекле, па неким неасфалтираним путем до шуме, па кроз шуму до ледине зване Девојачки гроб. То је увала која раздваја врхове Соколов камен и Трем. Прво што осетите на Девојачком гробу је јак ветар, који ће вас пратити све до самог врха планине; и што више напредујете ка врху, тај ветар постаје све топлији. У једном тренутку, на југо-западној страни успона, може се јасно видети Ниш, са десне, и Лесковац, са леве стране.
Сама планина је, у ово доба године, веома инретесантна; прошарана јесењим нијансама окер боје још увек помешане са летњим, и тек понегде зимзеленим, зеленим нијансама; из којих се дискретно промаљају обриси жедног камена[1], због кога је планина и прозвана сувом.
Пут је доста напоран јер је успон константан и прлично стрм. Но, када се попнете близу врха, сам поглед са литица, од којих је хоризонт стотинама километара удаљен, смирује сваки умор у вама.
Успон на Трем доста је популаран. Ту можете наићи на разне људе, из свих крајева земље, али и из иностранства. Ми смо наишли на једну групу бугарских планинара. Наишли смо и на две породице, са малом децом, које су доста успешно савладале овај успон.
Обично је за овај једанесто-километарски пут потребно пет сати хода; ми смо подбацили то време за један сат. Тај временски подбачај смо искористили да направимо неколицину фотографија. Неке од њих ћу вам приказати овде, како би употпунио ову причу.
[1] Сува планина је геолошки састављена од такве комбинације стена која у себи задржава сву воду која падавинама доспе до планине, тако да на планини има свега неколико мањих извора воде.
Планинарење је спорт за који човеку, осим добре воље, није потребно још много чега. Све је надокнадиво у том смислу. Може се на планину поћи и у патикама и са најобичнијим ранцем, у тренеркама и обичној мајици; понесете сендвич и воду, и то је све.
Недавно сам почео да планинарим. Наиме, било је то у марту ове године; после оних великих снегова. Први врх који сам попео био је врх Градац, на Сврљишким планинама; једну од кота, сад већ чувене, Нишке трансверзале. Градац ми је, онда, био интересантан; било је снега иако се у граду већ одавно отопио. Но, није Градац тај видиковац јужне Србије, о коме би данас написао пар редова.
Јуче сам први пут попео врх Трем, највиши врх Старе планине; Алпа јужне Србије, како је то својевремено записао Јован Цвијић. Трем не само да је највиши врх Старе планине он је највиши врх у целокупном овом делу Србије. Са њега гледано врх Мосор, који сам пре пар месеци с' муком попео, изгледа као каква избочина на неком брду. Једанест километара дуг пут од Горње Студене преко Бојаниних вода и Девојачког гроба до Трема је врло живописан; у почетку једноличан али касније врло интересантан.
Стаза, којом смо ишли, врло је динамична; пролази се асфалтним путем, донекле, па неким неасфалтираним путем до шуме, па кроз шуму до ледине зване Девојачки гроб. То је увала која раздваја врхове Соколов камен и Трем. Прво што осетите на Девојачком гробу је јак ветар, који ће вас пратити све до самог врха планине; и што више напредујете ка врху, тај ветар постаје све топлији. У једном тренутку, на југо-западној страни успона, може се јасно видети Ниш, са десне, и Лесковац, са леве стране.
Сама планина је, у ово доба године, веома инретесантна; прошарана јесењим нијансама окер боје још увек помешане са летњим, и тек понегде зимзеленим, зеленим нијансама; из којих се дискретно промаљају обриси жедног камена[1], због кога је планина и прозвана сувом.
Пут је доста напоран јер је успон константан и прлично стрм. Но, када се попнете близу врха, сам поглед са литица, од којих је хоризонт стотинама километара удаљен, смирује сваки умор у вама.
Успон на Трем доста је популаран. Ту можете наићи на разне људе, из свих крајева земље, али и из иностранства. Ми смо наишли на једну групу бугарских планинара. Наишли смо и на две породице, са малом децом, које су доста успешно савладале овај успон.
Обично је за овај једанесто-километарски пут потребно пет сати хода; ми смо подбацили то време за један сат. Тај временски подбачај смо искористили да направимо неколицину фотографија. Неке од њих ћу вам приказати овде, како би употпунио ову причу.
[1] Сува планина је геолошки састављена од такве комбинације стена која у себи задржава сву воду која падавинама доспе до планине, тако да на планини има свега неколико мањих извора воде.
