Наше су раке одавно пуне.
Нема у њима више места
ни за нове јунаке
ни за нове издајнике
ни за нове невине жртве.
Попуњене!
Не, нису нама раке судбина.
Ђаво је то удесио тако
да изгледа као да јесу...
Он нам се, као чичак, за леђа закачио
па нас тера да га носимо...
Чим станемо узима лопату у руке...
Па копа ли копа(!)
Копа и смеши се...
Стани ђаволе. Стој!
Не копај нам нову раку
ни старе нисмо затрпали...
Стари јунаци
и стари издајници,
сабијени у њима
још увек чекају
да их препознамо...
Не знамо ко је ко...
Ил` нам се,
због лудила нашег,
ил` пркоса њиховог,
само чини да то не знамо.
А, ђаво?
Ђаво ко ђаво...
Не слуша, само копа.
Копа и смеши се...
