О нама и ђаволу

 Наше су раке одавно пуне.

Нема у њима више места 

ни за нове јунаке

ни за нове издајнике

ни за нове невине жртве.

Попуњене! 

Не, нису нама раке судбина.

Ђаво је то удесио тако

да изгледа као да јесу...

Он нам се, као чичак, за леђа закачио

па нас тера да га носимо...

Чим станемо узима лопату у руке... 

Па копа ли копа(!)

Копа и смеши се...

Стани ђаволе. Стој!

Не копај нам нову раку 

ни старе нисмо затрпали...

Стари јунаци 

и стари издајници,

сабијени у њима

још увек чекају 

да их препознамо...

Не знамо ко је ко...

Ил` нам се, 

због лудила нашег,

ил` пркоса њиховог,

само чини да то не знамо.

А, ђаво?

Ђаво ко ђаво...

Не слуша, само копа.

Копа и смеши се...

Прочитај још...

Бека Митић Ристић

 

Буђење - Бека Митић Ристић

Прочитај још...

О промоцији збирке песама "Не дирај ми снове"

 

Кафе Промаја - 16.09.2022.

О промоцији збирке песама "Не дирај ми снове"

Прочитај још...

Срђан Сиђа Живковић

 ПЕСМА КОЈУ ПИШЕМ

Има песама које сам ти испеваo

Песама које сам ти поклонио, посветио,

открио се као бреза у касну јесен.

Има песама у којима сам се скривао

иза чаробних речи метафизике

песама у којима сам ћутао

чак и оних у којима сам лагао

(ако се у овоме уопште може лагати)

има песама у којима сам крио права осећањa

па их алегоријом претварао у било шта друго

песама у којима сам тврдио

да нису теби написане

нити да сам их ја писао.

Једну песму још увек пишем

и ти и ја чекамо њене риме

а она настаје споро и лагано

као да неће бити наш циљ

као да неће бити наша најдража беба

коју додуше нећемо љуљати

јер ће бити само

универзална слика наше љубави

биће тек издисај бремена ношеног дуго

савршенство за којим трагамо сада

и које ћемо пустити низ реку да плута

од вира до вира, обале и жбуна,

да блиска буде лепотом свима

а недоступношћу пожељна погледу сваком

као раскошна лађа с једрима попут крила

великих птица

као симбол слободе и моћи

Такву песму још увек пишем

речју чија сам слова слагао дуго

у предвечерима пуним раскршћа и стаза

и јутрима која нису имала чак ни то

крвљу, чија боја, већ полако губи свежину

налик вечерњем заласку сунца

које тоне у модрину

сузом коју сам стварао кад је није било

кад сам је цедио из својих заблуда

чешће из фасцинантности могућности зала

снагом испосника, мученика, убице, опроститеља

убијеног, окуженог, праведника, завидника,

снагом умирућег да изговори још реч

Заиста, има песама којима се поносим

у којима сам слутио понекад пролеће

чешће узалудност и прогонство

и одрицање од себе и наше љубави.

Песник је частан кад види несрећу

Трагови страха које баца на белину

тек су покушај личног бежања

који сви па и он сам зове храброшћу

За трајање кроз трагање давао сам све

ону малу бесомучну црту љубави,

резигнације, стабилног незадовољства

која ми на две поле раздвоји образ

Да је било памети коју никад нисам призивао

а на коју сам се увек позивао

да је било мудрости да давно одбацим

сопствено искуство као најбољи савет

моја песма би већ красила твој сан

била би орошена ружа у цвату

полуга којом бисмо покренули свет

овако имаће само лепоту дуге

Ох, говорим као да је већ касно

Као да је понестало инспирације

Као да нема више разлога за песму

Не, не, не... не дајмо се љубави

Прочитај још...

Славка Масоничић Војиновић

 Штеточина

Волим моје лудо куче

сва се топим од милине

ал' нешто бих да вам признам,

Нема такве штеточине!

Поједе ми све по кући,

наочаре, попке, књиге,

појело би, сигурна сам

чак и ланац за вериге.

А верујте да је храним

не верујем да је гладна

знам да неки инат тера

шта да чиним, јадна? 

Како да је преваспитам

има ли уоште лека?

Инат је баш тешка бољка,

исто важи за човека!

Летећо маче

У парк јуче нађо маче малечко,

да га мало стоплим, узо га у руке.

Оно ме погледа па поче да преде,

е, туј си кренуше моје силне муке.

Донесо га дом, од радос` све кипим,

питам се, питам, куде да га денем!

Кад мајка рече да мож` д` остане,

поче од срећу ко теле да бленем.

Тури га на терасу, у прво ћоше,

у највећу кутију од дедине ципеле,

одо по песак, знам ће му треба,

кад дођо дом`, беше куку, леле!

Маче, ко на корзо, по ивицу си оди,

сам` си молим Бога, немо` се омакне,

шта ће с њега бидне, трећи спрат, високо

ако си полети, од земљу ће си акне?

Тад си паде први пут, један живот мање,

осам му остало, још неје за кукање.

Летело још пет пут, бетон излизало,

Шта с њега да радим, још три му остало?

Пусти` га у двориште, да оди по равно,

можда то треба д` урадим одавно,

нећу да комшији опет излети:

„То је она што учи маче да лети!“

Прочитај још...

Мирјана Балтезаревић

 Учитељица

Када нас види рашири руке,

одагна бриге, невоље, муке...

Погледом једним пробуди мај,

врати нам осмех и оку сјај.

Она је наша подршка, храброст

и међу нама увек је мост.

Она је неко веома важан.

Она је стуб, темељ снажан.

Са великим У се не пише,

али је све и много више.

Она нам нуди загрљај, раме,

када нам нема тате и маме.

Она је вила! Претвара бриге,

у златна слова из школске књиге.

Напуштена школа

На осамку запуштена

о дечијој граји сниш,

али звоно од камена

у школи ми шапну - спиш!

Крио сам се ту некада

нису слике замагљене,

бежећи од свога стада

и од траве некошене.

Загледан у призор сиви

док са звона капље роса,

ја пожелех да оживи,

школа моја - мог пркоса!

Како тужно одолева

запуштена, усамљена...

Мили Боже, шта ли снева

школска табла поломљена?

Поцрнеле и завесе.

Оронуо димњак мрачи.

Нико окно да затресе,

ново доба да означи.

Прочитај још...

Наташа Маринковић и Никола Лубардић

Склапање

Под сунцем вечним

размишљам Како пустиња пружа

Ништа,

Понизност, варку и лобање.

Фатаморгана,

Да ли је истина која песак времена љуби душе, илузија која низ ветар протиче?

Неће јецај трајати.

Кад почнем обневидети невидом,

Вучијим пешчаним временом,

Дине ЋЕ говорити непознатим.

Хтела Сам, Хтели би...

Низ пршљен памтити прадревни, намирисани задах!

Препознала Сам Те!

Кости уплетене врелином пламтећом

Белином двају изгубљених, залуталих у недозив,

У заносу векова, тела!

Јецај празнина

У распуклом сјају митрила заслепила.....

Ти памтиш непотребно вечерње светло

Тог света пољубаца ОД преваре,

лажно сумпором, да исцели песак ОД костију.

Препознала Сам... ништа,

Препознала Сам... тугу,

Претворила у јецај.

Растворила потпуно, невидљиво изобличено

у тишини, умножено ван себе,

љубављу сунца и месеца.

Безобличан и изобличен собом и њом рађам СЕ из ње,

нестворен сновиђењем

Првобитног, неизрецивог тајног појања.

У њих невидљивих двоје

Безброј жеља претачу у крхко ведро, које личи сунцу над дином,

неухватљивим, обрисом безобличних.

Њихова тела, она памте, прадавни мирис, тишину

Руке бескрајног његовог додира и токове сазвежђа.

Све то,

Знала Сам већ!

Нити ЋЕ умети свет, да пресвуче у светлост и ПОДАРИ Мени.

Остао је само загрцнут глас,

Са врелим далеким парчетом звезде, претворене мојим

прегризеним, сувим, заглављеним у грлу.

Старим Тако, не чујем да пролази смрт КРОЗ и поред мене.

Тако не говорим,

СВИМА Сам...

Он је надмено личио САМОМ СЕБИ.

Само Сам био, Тако је говорио

да НИСУ и не умиру они Који су

су из пустиње.

Задовољни ЋЕ увек собом, у СЕБИ у овом БИТИ свету овим и овим светом у СЕБИ.

Пресвлачио је Мој и Наш ум

да га не вуче хука,

на том изгужваном, остарелом мерењу Дана.

Постоји прапочетак

Постоји и УМЕТНОСТ буђења,

Постоји УМЕТНОСТ без објасњења гласа Како нестаје и настаје смрт

Постоји УМЕТНОСТ смрти,

Постоји УМЕТНОСТ тишине...

Али, ко би СЕ усудио да СЕ на њу огреје, када СЕ духом

оставе страхови и рањене напрслине костију

У наборима вечности.

Знам, стићи ћете ОВАМО,

Ми ЋЕМО СЕ СРЕСТИ.

Наташа Маринковић, сликар

Никола Лубардић, ак. сликар, фрескописац

Прочитај још...