Трчим,а не бежим.Осврћем се...Осећам тежинупретрпане празнинепростора овдашњег.Гледам,како празна светлост ствара таму. Слушам,како празна реч рађа сумњу.Стојим,а не мирујем.Осврћем се...Осећам хладноћубукагија тешкихвремена садашњег.Кушам,бљутаво верујућида је слатко.Миришем,миришљаво мислећида је смрад.Пливам,а воде нема.Осврћем се...Прижељкујем,да се тамница осветли,а ланац прекине.Улазим,широм отворених очију,а као да жмурим.Ћутим, сигурнији него икад,десиће ...
понедељак, 17. август 2015.
субота, 8. август 2015.
Од славе до пензије
Чекајући пуцањ за трке почетак, размишљам тако у погнутом ставу. Шта ако не будем брз као метак?Хоћу ли успети да сачувам славу?Терајући ме да увек будем само први, (Неважно је да л’ сам други или пети) Систем ми прети да ће да ме смрви,да ћу да осванем разапет на мети.И док чекам пуцањ за почетак трке, мисли ми лутају у погнутом ставу.Све ми се чини: шансе су ми мрке.Шта ако испадне да сам у праву?Уплаши ме пуцањ за трке почетак. Ноге ми се просто везаше у чвор. Да л’ ми то освану црни...
Пријавите се на:
Постови (Atom)
